SVRHA naše vlasti je vlast sama. Njen politički program je namirivanje interesa. Narod je tu samo da statira kao u istorijskim spektaklima Veljka Bulajića i, na znak, glumi čas četnike, čas partizane, čas tifusare - ne bi li kad se završi snimanje dobio tanjir pasulja. Da se ne radi o našim životima, bilo bi veoma smešno - na početku razgovora, gorko i nedvosmisleno, ocenjuje trenutak u kome živimo Kokan Mladenović, reditelj i upravnik Ateljea 212.


Ma koliko da pesimistično zvuči, prvi čovek ove pozorišne kuće (u sezoni pod nazivom “Ex ili next Yu”) na ulazu u salu odlučio je da stavi stih Branka Miljkovića iz pesme “Jugoslavija”: “Treba u svemu i posle svega, pronaći nadu”... Sopstvenu (umetničku) nadu pronalazi u velikoj literaturi i naslovima. Nedavno su, uz zavidnu medijsku pažnju, premijerno izvedeni Krležini “Gospoda Glembajevi”, za koje upravnik još jedan razlog traži u konceptu tekuće sezone:


- Ovaj poduhvat nam je omogućio da na jednom mestu okupimo ono ponajbolje s prostora bivše Jugoslavije, a u tom sunovratu svih moralnih i kulturnih vrednosti veoma je važno istaći Krležu kao uzor koji svojim opusom u umetnosti i društvu, ali i političkim angažmanom, pokazuje šta znači intelektualno i kreativno promišljanje vremena u kome živite.


* A znači?

- Pre svega, Krleža spada u autore koji daleko nadrastaju lokalnu sredinu. Govoriti o njemu kao isključivo hrvatskom piscu, znači uniziti njegov angažman na temu jugoslovenske ideje i zajednice. On je zapravo neko ko je, u čuvenom sukobu na levici, uspeo da se izbori za nedogmatsko tumačenje savremene umetnosti.


* Za “Glembajeve” se kaže da više nego ikada “korespondiraju” s ovim vremenom, njegovim licemerjem i surovošću predatorskog kapitalizma?

- Slogan predstave bio je “Prepoznajete li ove ljude?”... Verujem da su ovakvi “Glembajevi” određeni vremenom u kome živimo, prvi koje mi prepoznajemo i o čijim mračnim poslovima nešto znamo. Na nesreću, sve zemlje na ovim prostorima - pa i Srbija - prošle su kroz fazu tajkunizacije. Vešto plivajući kroz mulj tranzicije, ulažući u takozvane sive fondove političkih partija, manipulišući sudstvom i zakonom, naši tajkuni su uspeli da izgrade jednu nedodirljivu poziciju koja ih abolira od svake moralne i pravne odgovornosti. Srbija je u njihovim kandžama, sa našim političkim sistemom igraju se mačke i miša. Jedan od njih, pošto je otpustio tri i po hiljade radnika fabrike koju je upravo kupio, u jednom TV intervjuu na pitanje da li zna da isto toliko porodica ostaje bez ikakvih sredstava za život, odgovara “glembajevskom” rečenicom: “Ljudi uopšte nisu bili stavka u ugovoru”. A sve to kaže ljubazno i nasmejano, ne videći u čemu je problem...

PRISTOJNA SRBIJA * Umesto floskule o dve Srbije, podjednako vulgarne u podeli na urbano i ruralno, gde prepoznajete pristojnu Srbiju?
- Silu koja je urušila bivšu vlast, oličenu u protestu 95-96.godine, naši neuki političari, videvši sebe na čelu kolone, nisu shvatili. Nije se slučajno ta sila zvala “građanski protest” - oličena u neizmernoj duhovitosti i nepokolebljivosti da se istraje do kraja. To je poslednje lepo, nasmejano lice Srbije. Posle 5. oktobra ponovo je prestalo da se smeje, razočarano naličjem revolucije. Tek na trenutak se pojavi i oduševi nas, kao u prepunoj Areni na koncertu Leonarda Koena....


*Sve je surovija i podela na bogate i siromašne?

- Otuđenost, beskrupuloznost u sticanju, nezainteresovanost za vulgarno raslojavanje društva u kome su prebogati na jednoj, a sve veći broj siromašnih na drugoj strani, čini Glembajeve našim savremenicima. Tu gotovo banalno jasnu podudarnost prikazali smo umetničkim sredstvima izbegavši sve one dnevno banalne detalje koji bi od ovog teksta mogli da naprave socijalno-politički pamflet. S Krležom ili bez njega, polako putujemo za Egipat...


* Taj “egipatski sindrom” počeo je da se širi i Evropom. Koliko je od nas daleko?

- Naša politička elita zaboravila je da nije došla na vlast jer se neuki narod ideološki osvestio preko noći. Ta ista elita koja je svojom opozicionom razjedinjenošću, sujetnim čarkama i nadgornjavanjima, znatno doprinela da se Milošević održi na vlasti mnogo duže nego što je trebalo - ucenjuje nas radikalno desnom opozicijom koja se nudi kao jedino moguća zamena aktuelne vlasti. Tako ona manipuliše mogućom, još gorom situacijom, prenebregavajući činjenicu da su sve revolucije u istoriji sveta bile izvedene iz socijalnih, a ne ideoloških razloga. S primitivnom opozicijom, na jednoj strani, i vlašću, čiji je cilj realizacija koalicionog sporazuma, a ne prosperitet Srbije, na drugoj, mi klizimo ka eksploziji socijalnog bunta koji neće imati ni ko da kontroliše, ni ko da kanališe.


* Sve je više nezaposlenih, a gladni najžešće jurišaju na barikade?

- Prošla sezona u Ateljeu zvala se “Revolucija”. Pokušali smo posle deset godina od Miloševićevog odlaska da podvučemo crtu promena. Rezultat je poražavajući: još jedna decenija naše istorije je proćerdana na proneveru tranzicionih fondova, namirivanje partijskih interesa i međustranačku trgovinu. Umesto da živimo znatno bolje i dođemo do suštinske promene društvenih odnosa, jedino što smo dobili je prosta zamena političkih elita. Jedina tekovina naše revolucije je što u Srbiji nema političkih ubistava i progona.


* I tako smo došli do stiropora?

- U ovoj zemlji kratke pameti i pamćenja, zaboraviti divljanja radikala i politički opus preobraćenog Tomislava Nikolića, znači poniziti i ono malo pameti koja nam je još preostala.


* Kritički ocenjujete i vlast i opoziciju. Gde onda usmeriti “preostalu pamet”?

- Potrebno nam je ekonomsko, a ne političko promišljanje stvarnosti. Mislim da je naš parlament i parlamentarni sistem, kako smo ga mi neuko i bahato shvatili, bespotrebno zamajavanje naroda i trošenje državnih para. Srbiji je potrebna menadžerska elita. U Beogradu je proteklih godina mnogo urađeno: obnovljen Bulevar, Nemanjina, Savska, započeti mostovi. Hoću da otvorim prozor i znam za koga sam glasao. I u Jagodini bih kad otvorim prozor znao! Može to neko zvati rudimentarnom, domaćinskom ili primitivnom vlašću i patriotizmom, ali ta vrsta posvećenosti daje rezultate. I narod to poštuje. Eto, za sledeće izbore baš bi to mogao da bude slogan: “Otvori prozor i glasaj!”


* Ne samo pozorišna sezona, već i vaš lični stav jasan je prema onome što zovete “Ex ili next YU”?

- Jugoslavija je bila tvorevina kojoj se težilo gotovo dvesta godina. Predstavljala je vrhunac objedinjavanja južnoslovenskih naroda. Potom, u izolaciji u kojoj su se našli svi narodi bivše zajedničke zemlje razvile su se posebne endemske vrste, koje poput Darvinovog Galapagosa ukazuju na intelektualnu degenerisanost življenja u malim, izolovanim prostorima. Uspeli smo da naše kulturno kretanje i živote srozamo na palanački nivo, misleći da smo postali veliki i važni. Na prostoru bivše Jugoslavije svi valjani teatarski ljudi osećaju ogromnu teskobu življenja i stvaranja u kasabama u kojima su se obreli. Nažalost, ekonomski sunovrat i plitkoumna kulturna politika nam je zajednička. Pozorišta nekadašnje zemlje, ili bar onih njenih država koje govore istim jezikom - koji se iz političkih interesa može zvati srpski, hrvatski, bošnjački, pa čak i crnogorski - nužno su upućena na povezivanje oko zajedničkog projekta, umrežavanja ideja i kapitala.


* Da li taj entuzijazam recipročno delite sa ostalima u regionu?

- Oni narodi na prostorima bivše Jugoslavije koji su u nju ušli nemavši nikada svoju državu, u ovih nekoliko decenija uspeli su da ižive tu prvobitnu euforiju i samodopadljivost svake vrste, u kojoj su potencirane razlike, a ne sličnosti s narodima koji ih okružuju. I još nešto: svi narodi bivše Jugoslavije su pili, pevali, pucali i bahatili se u balkanskoj krčmi. Ali, mi smo bili dovoljno glupi da ostanemo poslednji, najpijaniji i da platimo najveći ceh. Trenutno stanje vidim kao fajront u balkanskoj krčmi. Nekada smo jedni drugima bili istorijski izbor, sada smo istorijska nužnost. Ne treba kalkulisati ni sa emocijama ni sa idejama.


* Kad govorimo o emocijama, vi ste jugonostalgičar?

- Nisam, ja sam Jugosloven. Za mene Jugoslavija postoji. Gajim ozbiljan prezir prema onima koji se odriču zemlje u kojoj su se rodili, rodnog grada ili svoje porodice. Devedesetih godina postalo je moderno stideti se Jugoslavije.


* Počeli smo sa Krležom i levicom. Verujete li da bi mogla da se pojavi neka sasvim nova levica?

- Političko beznađe u kojem se Srbija nalazi, razapeta između glomazne i nefunkcionalne koalicije na vlasti, kojoj je ideologija vlast sama, i nevešto presvučene ekstremne desnice, pokazuje koliko je ogromna potreba za pravom levicom. Ona bi uspela da kanališe socijalni bunt i, poput Miljkovićevog stiha, umela bi da ponudi nadu. Nažalost, ideja levice u Srbiji je kompromitovana mnogo godina unapred...