LJUBAV je najvećma obeležila srpsku crkvenu književnost; sveta ljubav, sa još dva motivska znaka: ljubiteljem Hristom i onima koji ljube Boga. U celini gledano, dolazi se do zaključka da ljubav nije samo književna tema, već i stvaralačka snaga.

Stoga Ljubav čini osnovu duhovnog i književnog opredeljenja, kao središna tačka “Slova ljubve” despota Stefana Lazarevića i “Slova ljubavi” Dimitrija Kantakuzina. Gde su, onda, sličnosti i razlike između ova dva slova o ljubavi u srpskoj književnosti DžV veka?

Ljubav je sveopšta, ali takođe, na odgovarajući način i lična. Oba dela jedinku stavljaju pred jednog Boga koga upoznaje, osim putem crkvenog i duhovnog obreda, takođe i putem intimnog poveravanja ljubavi višim blagodatima udostojenja Boga. Sveto se obznanjuje u duši. Kroz lični karakter, poezija je, kako za pesnike, tako i za slušaoce, dublje prodrla u psihu. Zahvaljujući takvoj individualizaciji, u današnjem smislu reči, poezija u srpskom srednjem veku postaje i lični čin.

Imamo u vidu i to da se u novije vreme s pravom ukazuje na značaj despotovog “Slova ljubve” kao moguće najave humanizma i renesanse u srpskoj književnosti, da smo kao već značajna evropska kultura slutili nove poglede na čoveka i njegov ne samo duhovni, već i duševni život. Time bi se, može se pretpostaviti, moglo sa današnjih stajališta aktuelizovati jedno od najviše raspravljanih pitanja razvitka srpske književnosti staroga doba da to nije bilo uslovljeno padom srpske države pod viševekovnu okupaciju Turaka Osmanlija i islama.

Posvećujući značajnu pažnju biblijskim elementima “Slova ljubve”, naši izučavaoci ukazuju i na neka književna značenja i moguću asocijativnost, korespodentnu sa dominantnim motivom ljubavi u pesmi. Oni ukazuju i na to da “Slovo ljubve” slavi život, sve prijatno i zakonito, ugodno i miomirisno; da se govori i o telesnoj ljubavi, makar despot upravo želeo da naglasi zavisnost telesne od božanstvene ljubavi. No, pri tome nije ni najmanje neprilično porediti ljubav prema Bogu, kao i druge vrline, sa onim što se kod ljudi može videti (sveti Jovan Lestvičnik). S tim, što pesnik upozorava da devojke i mladići ne smeju da vređaju Duha svetog, što je, naravno, još u duhu vremena u kome je delo nastalo.

Može biti reči o naslutu novog i u “Slovu ljubavi” Dimitrija Kantakuzina, prema pismu koje mu je uputio “časni među sveštenicima domestik kir Isaija”. Kantakuzin obaveštava da su u Isaijinoj poslanici dominirale pouke o ljubavi: “Stoga si nam, savršeno o ljubavi izveštavajući, o svemu pisao, postaravši se mudro, poučio si izvrsno, ništa ne izostavivši o osnivanju i utvrđenju Crkve, o objavi vere, o milostinji, o pravdi, o neporočnosti, o razboritosti, o ljubavi, o molitvi, staro pokazavši, novo objavivši”.

Govoreći u zaključku ili pogovoru Poslanice, Kantakuzin doslovce govori: “Vidim da se, Hristom okrepljen, staraš da savršenstvo ljubavi postigneš. Neka se zbog nje udostojiš da primiš veliko čovekoljublje vladike i milost. Ako je moguće, oče, pred oltarom slave stojeći s anđelima, nas ne zaboravi, delatelju ljubavi, već nas pomeni u času strašne molitve”.

Prirodno je da moderno čitanje naše stare kulture proniče zapravo praktičnu i duhovnu antinomiju srednjovekovnog koncepta slobode, situiranog na pretpostavci udvojenja božanskog i ljudskog bića čoveka. Razrešenje raspolućenog identiteta čoveka dogodiće se tek u dimenziji budućnosti, u kojoj subjekt (u savremenom smislu reči) iskušava mogućnosti onoga što jeste i što će biti.

Pesničke slike, a pošto je reč o književnom delu, moramo ih imati u vidu, pozivaju na otelotvorenje onog što je njima predstavljeno. Odsijavaju biće kao takvo.

I da zaključimo, vera daje svoj smisao životu. Na izgledima da se uzmognemo onog mogućeg, večnog života, koji se, ako ništa drugo, čini boljim, ne pristupamo li upravo poezijom naših srednjovekovnih duhovnika i poeta nekoj vrsti neprekidnog unutrašnjeg objedinjavanja vere, ljubavi i nade?