Postmoderna i film

DECENIJAMA nerazrešeni teorijski sporovi oko moderne i postmoderne razlog su i izazov da se o njima ponovo progovori, što je doktor sociologije Ljubomir Maširević i učinio ciklusom predavanja u DKSG, zasnovanim na doktorskoj tezi i radu koji će uskoro prerasti u knjigu. Predstavljajući uticaj i implikacije postmoderne društvene teorije na primeru kinematografije, medija koji su postmoderni teoretičari smatrali jednim od najznačajnijih fenomena savremenosti, naročitu pažnju autor posvećuje opusu Kventina Tarantina, sagledanom s postmodernog stanovišta.

- Tekstovi o postmodernom filmu mahom ne daju jasna određenja niti objašnjenja po kojim kriterijumima su ostvarenja koja analiziraju - postmoderna - objašnjava Maširević. - Postoji konsenzus da su pojedini filmovi kao “Istrebljivač” Ridlija Skota, “Plavi somot” Dejvida Linča i “Petparačke priče” Tarantina, suštinski postmoderni, jer predstavljaju vizuelna ostvarenja teorijskih pretpostavki postmodernizma.

Početak postmodernog filma lociran je u sedamdesete, a Maširević predstavlja najznačajnije postmoderne kinematografske tekstove osamdesetih, da bi analizu suzio ka čitanju dela jednog od vodećih postmodernih reditelja - Kventina Tarantina. Autor ističe da debata o ideološkoj pasivnosti i političkoj neodredivosti postmodernih reditelja, koje je teško moguće locirati kao konzervativne, liberalne ili levo orijentisane, ovde ostaje u drugom planu. Nastojao je i da u rad uvede niz ostvarenja reditelja koja nisu bila analizirana u savremenoj literaturi o postmodernom filmu, poput Džarmušovog filma “Duh pas” i Krejvenovog “Vriska”, a kao filmove koji su suštinski odredili osamdesete analizira ostvarenja “Razjareni bik” Skorsezea, “Istrebljivač” i “Plavi somot”.

- Ključne postmoderne tekstove poslednje dekade dvadesetog i prve decenije 21. veka napisao je i režirao Tarantino, čiji su filmovi paradigmatični primeri Džejmson-Bodrijarove teorije simulacije stvarnosti - kaže sociolog Maširević.

Ključni teoretičari postmoderne su zastupali tvrdnje da živimo u drugačijim društvenim okolnostima nego u periodu zvanom moderna, premda je povlačenje crte između ovih perioda moguće učiniti samo u retkim oblastima.

- Liotarova definicija postmodernizma, ne kao kraja modernizma, već kao stanja konstantnog nastajanja, verovatno je najbolja formulacija, pogotovo ako se proučava vizuelna umetnost - smatra Maširević. - U drastičnim promenama savremenih društava vodeću ulogu ima veliki upliv medija u svakodnevni život. Teoretičari postmoderne su filmu pridavali veliki značaj u uticaju na društvenu stvarnost, a analiza kinematografskih tekstova pokazuje specifičnost savremenog društvenog momenta koji se pojavljuje, sve češće u stvarnom životu, kroz oko kamere. Današnji zapadni svet nalazi se u eri ekrana i mreže, gde se gotovo svi društveni procesi odvijaju komunikacijom.

Pod uticajem kulturnog stanja u kome mediji dominiraju, došlo je do gubitka osećaja istoričnosti. Džejmson tvrdi da, usled nemogućnosti medijskog sistema 21. veka da prizove prošlost, ljudska egzistencija je u neprekidnoj šizofrenoj sadašnjosti, u stanju istorijske amnezije. Simulacija nečeg što ne postoji jeste simulakrum, a mediji nas uvode u novu eru simulacije. Bodrijar podseća da se istorija danas povukla, ostavljajući iza sebe indiferentnu nebulozu. Sve što se prikazuje na ekranima savremenih medija, ima za cilj da nadomesti nedostatak stvarne istorije. Kao što Maširević pokazuje na primeru Tarantinovog filma “Petparačke priče” i analize scene u restoranu, događaji iz prošlosti oživljeni su bez kriterijuma zarad proizvođenja osećanja nostalgije.

- Nadrealni restoran pokazuje se kao simulakrum pedesetih, a Travolta plešući simulira filmove u kojima je glumio sedamdesetih. Sve ovo upotpunjeno tvistom iz dekade šezdesetih u samo jednoj sceni “Petparačkih priča” predstavlja izvanredan primer anahrone upotrebe istorijskih događaja - objašnjava autor. - Filmove kao što su Tarantinovi, braće Koen i Bartonovi Bodrijar svrstava u kategoriju retrofilma a Džejmson - filma nostalgije. Pseudoprošlost se vraća posredstvom vizuelnih medija i popularne kulture. Stvarna prošlost nam je oduzeta. Od sedamdesetih se pojavljuju radikalni primeri postmoderne kinematografije, ostvarenja nezavisna od društvene stvarnosti ili istorijske prošlosti. Barton, Stoun, Voters, Džarmuš, Altman, Rodrigez, Linč, braća Koen i Tarantino snimili su filmove okrenute slikom, zvukom i glumom istoriji kinematografije. Savremena kinematografija dobrim delom nastaje preuzimanjem i preradom drugih tekstova, kao kopija nečeg što ne postoji u stvarnosti.

Glavna odlika postmodernog filma je preplitanje tekstova najrazličitijih vrsta. Film više nije film, već tekst koji može biti tumačen metodom prepoznavanja citata, aluzija i referenci drugih dela. Procesima proizvodnje istorijske amnezije postmoderni tekst doprinosi i fragmentacijom naracije, mešanjem žanrovskih konvencija, samorefleksivnošću, nedorečenošću i otvorenošću sudbina karaktera, preplitanjem medijskih formata, brisanjem jasnih granica između popularne kulture i visoke umetnosti. Film reflektuje, ali i sopstvenim uticajem proizvodi, savremeno društveno stanje - doba medijske simulacije.

U filmu “Grindhaus”, koji ukazuje na dalju radikalizaciju procesa simulacije, Tarantino i Rodriges pseudoiskustvo prošlih događaja pomeraju na celu praksu gledanja i projektovanja filmova, simulirajući ne samo prošlo vreme, već i utisak da gledamo staru, oštećenu, celuloidnu traku - prizivajući nostalgično osećanje da se nalazimo u bioskopima iz sedamdesetih.

- Tarantinovi filmovi su uspešni primeri raskida sa predstavljanjem stvarnosti; “Petparačke priče” su najparadigmatičniji primer postmodernog teksta devedesetih. Definitivno performans simulakruma, negativan aspekt Bodrijarove postmoderne teorije, na čudan način, kroz individualni talent jednog reditelja, postaje jedan od najvećih doprinosa u kinematografiji - zaključuje Ljubomir Maširević.