OVOG maja navršava se šest decenija od postanka Kino kluba Beograd, legendarnog mesta gde su se zanatu i umetnosti stvaranja pokretnih slika učili najveći među našim filmskim stvaraocima. Dušan Makavejev, Živojin Pavlović, Vojislav Kokan Rakonjac, Marko Babac i drugi, pravo sa adrese u Beogradskoj 66 (pa Ulici Borisa Kidriča, pa opet Beogradskoj), zakoračili su u istoriju naše kinematografije.

Klub se ugasio sredinom šezdesetih, sa sveopštom komercijalizacijom i ukidanjem Organizacije narodne tehnike - koja je članovima Kluba obezbeđivala traku za njihove rane radove. Od celog bogatstva stvorenog na tom mestu, koje je decenijama trunulo u podrumu zgrade, na udaru podzemnih voda, sačuvano je tek nekoliko kutija sa filmovima koji su pre osam godina “utočište” pronašli u Jugoslovenskoj kinoteci. Tih 159 rolni u Kinoteku je dospelo u katastrofalnom, gotovo neupotrebljivom stanju, a nekolicina autora i filmskih pregalaca zalaže se da se ovi filmovi rekonstruišu, “upakuju” sa odgovarajućom muzikom koju bi komponovao Zoran Simjanović, i sačuvaju kao svedočanstvo o bitnom periodu jugoslovenskog filma.

- I divan bioskop i ceo taj lep i dinamičan čvor na ovoj lokaciji su nestali, a najveća šteta je fizičko uništenje mesta, jer kada vam spale kuću - vi više nemate ognjište. Mi u Beogradskoj 66 ostali smo bez ognjišta već 1965-1966, sve posle toga dešavalo se “u zbegu” - priča Marko Babac, jedan od autora koji su se na čuvenoj adresi družili, otkrivali svet filma i pekli zanat.

NEMA BOGOVA - SAŠA Petrović bio je stariji od nas, profesionalac, ali voleo nas je - kaže Babac. - Nismo znali šta misli o nama, sve dok 1962. kao predsednik žirija na festivalu u Puli nije hteo da “Srebrnom arenom” nagradi naš prvi omnibus, “Kapi, vode, ratnici”. Međutim, ta odluka je otišla “na ručak” na Brione, a posle tog ručka je nama trojici pripala specijalna nagrada za režiju. Makavejev dodaje: - Saša nam je bio uzor za perfekciju. A Purišu Đorđevića smo obožavali jer je prvi imao hrabrosti za montažne skokove, sekao je filmove bez obzira na priču - on je sam stvarao priču. Puriša je bio naš ideal - uzor za humor i, neću reći za neozbiljnost, ali nas je naučio da nema bogova.

Među ljudima koji su na ovom mestu odrastali, školovali se, postajali filmski umetnici i radnici, bili su neki od najsjajnijih jugoslovenskih snimatelja. Svi oni su u Kino klubu naučili da rukuju tehnikom, a zahvaljujući Jugoslovenskoj kinoteci i projekcijama remek-dela u bioskopu u Kosovskoj, ušli u svet sedme umetnosti, koji su kasnije i osvojili.

- Ovaj jubilej je lepa prilika da se organizuje projekcija preostalog materijala - smatra Babac. - Zahvaljujući Kinoteci, rekonstruisani materijal bio bi sačuvan kao zaveštanje Kino kluba Beograd, i objavljen na kompakt-disku kao svojevrsno malo “učilo” o počecima savremenog jugoslovenskog filma pedesetih i šezdesetih godina.

U tim dugo zaboravljenim kutijama našla su se i tri kratka eksperimentalna filma Dušana Makavejeva: “Pečat” koji je radio sa Markom Babcem, satirični ekspresionistički eksperiment o tome kako čoveka od rođenja pa sve do smrti prati pečat, zatim “Antonijevo razbijeno ogledalo” i “Spomenicima ne treba verovati”.

- Kroz svaki od tih malih eksperimenata, koji su snimani nemo i montirani, dok je muzika paralelno puštana sa magnetofona, mi smo ponešto učili - kaže Makavejev. - Dobijali smo na pola godine po nekoliko kutija filma, i radili te pričice. Bilo je tu nečega; iako verovatno danas deluje krajnje naivno, za nas je tada imalo značajnu vrednost.

Kino klub “rodio” se, u stvari, iz foto-sekcije Foto kluba, a pokrenula ga je “šaka jada onih koji su se motali sa projektorima”, i oni su započeli sa kursevima, priseća se Makavejev.

- Bilo je to doba sirotinje, nije se putovalo, jelo se na kupone, ne znam da li je iko imao dva para cipela; bio je to život u prepravljenim odelima starije braće - priča čuveni reditelj. - Duško Stojanović bio je jedini gospodin među nama, koji vrlo često nismo ličili ni na šta. Dve godine imali smo Klub Kinoteke, u gradu koji je tada bio poprilično u mraku, bez televizije, sa tek pokojim novim filmom mesečno.

Okupljeni u Kino klubu bili su, kaže Makavejev, vrlo romantična grupa: dan i noć gledali su filmove koje su pronalazili po raznim budžacima, priređivali prve projekcije starih klasika i okupljali elitu beogradskih filmofila.

- Tu smo kreirali ljubav prema filmu - kaže čuveni reditelj. - Kada je pokrenuta televizija, od pedeset prvih ljudi na televiziji, više od dvadesetoro je bilo “naših”, docnije čuvenih snimatelja. Nama je svaka žrtva bila legitimna za snimanje, bili smo pasionirana generacija. U Kino klubu Beograd učili smo se ne samo tehnici, stvaranju filmske slike i radu u laboratoriji (na tehnici koja je tada bila vrlo kabasta) već i požrtvovanju.

Direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović uveren je da će, uz pomoć novih sredstava i tehnike kojom Kinoteka raspolaže, spasti sve ono što može biti spaseno iz ovog decenijama zapostavljenog fonda. Zelenović se slaže da je ovaj poduhvat od velikog značaja za istoriju našeg filma, čiji je Kino klub Beograd jedan od glavnih stubova.