VRIJEME zemno” se za Novicu Tadića zaklopilo 23. januara 2011. godine. Tako se okončala jedna pesnička avantura koja je započela sedamdesetih godina 20. veka i koja se prvi put moćno objavila u knjizi “Prisustva” 1974. godine. Od tog davnog trenutka do ovih januarskih dana Novica Tadić je srpskoj književnosti priložio 15 pesničkih knjiga u kojima je opevao dramu čoveka koji živi u jednom i spolja i iznutra opustošenom svetu.

Ugledavši još u svojoj prvoj knjizi “tamnog penjača”, to demonsko biće koje u naš svet ulazi da bi učinilo vidljivim ono što je nakazno, Novica Tadić je odmah pokazao da neće imati problem koji ima većina savremenih pesnika - problem zasnivanja individualnosti svog pesničkog glasa. On se, dakle, od samog početka predstavio kao pesnik koji ponire u jednu infernalnu sferu i koji želi da čitaocu pokaže ono što je najtamnije u svetu kroz koji prolazimo. Tako je Novica Tadić postao nastavljač onog moćnog toka u srpskoj kulturi koji, polazeći od vrlo drevnih predstava o zlu i njegovoj moći, tačnije o njegovoj vlasti nad slabim ljudskim bićem, nastoji da spoji ono što je bilo na početku sa onim što se objavljuje čoveku koji živi u modernom gradu, u tom “vražjem ždrelu”, kako ga je Novica imenovao u jednoj svojoj pesmi.


Tom toku pripadaju i Momčilo Nastasijević i Vasko Popa i niz drugih pesnika. Za razliku od pesnika koji, bežeći od onoga što je strašno i tragičko u ljudskoj sudbini, pribegavaju raznim formalnim eksperimentima, Novica Tadić je od početka do kraja svog pesničkog delovanja boravio u tamnom vilajetu, osećajući životnu tragiku kao svakodnevni pejzaž. Kada kao čitaoci idemo od jedne Tadićeve knjige do druge, mi jednostavno bivamo zapanjeni ekspresivnošću slika demonskog lica sveta i dubinom ponora koju je ovaj pesnik naslućivao u samom srcu svega postojećeg. Suočen sa “kezilima”, “grickalima” i “skakutanima”, Novica Tadić je umeo da njihovom tamnom dejstvu u našem svetu suprotstavi jednu osobenu vrstu humora i groteske, čija je osnovna uloga da umanje ljudski strah od onoga što je nesaznajno a tako moćno. Ako postoji pesnik koji nije zazirao od doslednosti, to je bio Novica Tadić.

Njegov pesnički svet se menjao samo iznutra. Negde oko sredine njegovog pesničkog rada u njegove pesme počela je da prodire i snažna čežnja za nečim što je božansko po svojoj prirodi i poreklu. Onome ko je pao bio je potreban neko ko može da ga uspravi. Uvodeći u svoj pesnički svet i figure i sadržaje sakralnog, Novica Tadić je, nema sumnje, želeo da ukaže na unutarnju dramatičnost sveta u kome je došlo do nerazrešivog “ukrštaja suprotnih sila”.

Govoreći o tome kako je poezija modernog doba izgubila mesto koje je u prethodnim epohama tako suvereno zaposedala, Hugo Fridrih je ukazao i na grešku koja takav odnos prema poeziji podrazumeva pošto dela velikih modernih pesnika “pokazuju da izražajna snaga lirike za duhovna raspoloženja sadašnjice nije manja od izražajne snage filozofije, romana, pozorišta, slikarstva i muzike”.

Kao pesnik koji je živeo u dobu koje je i ljudskom duhu i onima koji ga danas reprezentuju priredilo mnoga poniženja, Novica Tadić je u svojoj poeziji dao jednu ponornu sliku užasa koji razgrađuje samu osnovu ljudskog života.

I što je ne manje važno, Novica Tadić je tragičnošću svog života, tragičnošću čije se razmere mogu naći samo u sudbinama velikih romantičara, barem savremenicima, ponudio jedan oblik biografske verifikacije dublje istinitosti svake svoje pesničke reči.

A kad njegovih savremenika više ne bude, Novica Tadić će biti ono što se tako rano moglo videti - jedan od najautentičnijih srpskih pesnika modernih vremena.


DRAGAN HAMOVIĆ: ČESTITI GLAS
Novica Tadić je bio najčestitiji, po svemu. Posledice svoga poštenja snosio je ćutke u sebi i tiho, među svojima. A velik jeste, već sada se može razabrati Tadićevo sigurno mesto među najvećima i najosobenijim u bogatom srpskom pesničkom veku za nama. Za svaku mukotrpnu reč imao je tvrdo jemstvo u raspinjućem iskustvu, a čitaoci su to pojmili. Po živom asketskom obrascu - od slave se klonio ali ga je ona našla. Pamtiću Novičine reči, rečene baš za “Novosti”, o “savremenom uznemirenom čoveku”: “Nema počinka veselniku, jer žuri u Evropu. Žuri u Evropu, Evropu, a već nas je stigla Amerika. Još mu treba poezija pa da presvisne.” Znao je, kao malo ko, ukratko reći mnogo, odrešito i neuvijeno.


MIROSLAV MAKSIMOVIĆ: OTIŠAO U ISTORIJU
Poslednji put smo se sreli prošlog proleća, na ulici. Pola sata smo stajali, nije hteo da negde sednemo. Pitao sam ga o njegovim ličnim nevoljama. Čudio sam se kako je ovo vreme tako hladno i neprimetno ostavilo jednog takvog čoveka bez hleba. On se nije čudio.
I bio je u pravu. Zašto bi se ovo, i bilo koje drugo vreme osvrtalo na nezavisnog čoveka, još pesnika, ma kako valjan bio, koji je izvan svih šema i kombinacija i nizašta nije upotrebljiv, neće čak da potrgne ni svoje rođačke veze među političarima? Na rastanku mi je poklonio Petefijevu knjigu “Sloboda i ljubav” (!). I otišao, pravi pesnik, u istoriju srpske književnosti koja će mu, sigurno, biti bolja nego srpska sadašnjica.


RADOVAN BELI MARKOVIĆ :NALIČIT JEDINO SEBI
Promenio je svetom veliki pesnik, Novica Tadić, prijatelj moj, bez koga će mi i inače sivi dani siveti još više...
Trpeljivo je snašao život, kao nekakvu opekotinu, ne mareći za zemaljske časti, za ovosvetske lente i kolajne...
Samom sebi bejaše jedino naličit, niko ne zna drukčijeg Novicu Tadića, a pesništvo njegovo će, u godine, poiskavati nove i nove tumače, obaška: njegove jarke slike naopakog sveta koji se, kako dani idu, sve više preliva i u našu stvarnost - u takozvanu svakodnevicu...
Adieu, odlični moj prijatelju, tačnije, doviđenja...
Netko beše od smriječnog Novica!