Segrej Paradžanov kao inspiracija

NIJEDNA istorija svetske kinematografije neće se smatrati verodostojnom ukoliko ne bude sadržala i rediteljski opus od 14 filmova Sergeja Josifoviča Paradžanova (1924-1990), jednog od najčudesnijih i najkontroverznijih umetnika u sovjetskoj i svetskoj filmskoj umetnosti.

Kada su mu sovjetske vlasti branile da snima, zatvarale ga zbog slobodoumnih istupa, a nedovršene filmove otimale mu iz ruku, ni tada Paradžanovljev umetnički vrtlog nije mirovao. Izbijao je u obliku slika, crteža, instalacija. Više od hiljadu neponovljivih radova čuva se danas u njegovom muzeju u Jerevanu.

Deo te zaostavštine, ukupno 41 crtež, probran iz svih faza stvaralaštva, čini jedinstvenu izložbu, naslovljenu kao “Kaleidoskop Sergeja Paradžanova”. Otvorena je pre dva dana u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, a posle Londona, Pariza, Rima i još 40 gradova širom sveta, neverovatno delo ovog umetnika prvi put je pred našom publikom.

Zanimljivost je da, za razliku od filmova, njegove slike nikada do sada nisu “boravile” u našem regionu.

- Najbliže Srbiji, dela Paradžanova bila su 1997. godine kada su izložena u Budimpešti - otkriva zanimljiv detalj Zaven Sargsjan, direktor jerevanskog muzeja, čovek koji je s Paradžanovom proveo 12 poslednjih godina umetnikovog života.

Za ime Paradžanova vezane su mnoge legende, neke je on sam o sebi izmislio. Te legende, kao i nesporni biografski podaci, svedoče o genijalnom reditelju koji se u svojim filmovima maestralno igrao, stvorivši od svakog kadra neponovljivi umetnički detalj.

Iako manje poznat od svojih savremenika, prijatelja i kolega Felinija, Tarkovskog, Antonionija, Godara, ovi veliki svetski sineasti Paradžanova su, prvenstveno zbog filmova “Boja nara” i “Senke zaboravljenih predaka” nazivali genijem, čarobnjakom i učiteljem. Jedan od kolaža, izložen u Novom Sadu, sadrži i preslik prijateljskog pisma koje je veliki autor “Amarkorda” uputio Paradžanovu.

Sargsjan je bio blizak prijatelj Paradžanova, umetnički direktor njegovih poslednjih filmova i svedok mnogih događaja i legendi koji su pratili uzbudljivi umetnikov život.

- Bio sam mlad fotograf kada sam ga 1978. godine upoznao i tih 12 godina provedenih u njegovoj neposrednoj blizini bile su jedan od najsrećnijih perioda u mom životu - vidljivo je setan Sargsjan. - Paradžanov je te 1978. godine upravo izašao iz ukrajinskog zatvora i doputovao u Jerevan. Odjednom su ljudi zabrujali “Stigao je Paradžanov”! Jedan moj prijatelj me upoznao s njim, ja sam mu pokazao svoje fotografije i tako smo ubrzo postali bliski.

Čim bi se pojavio, Paradžanov je privlačio ogromnu grupu ljudi oko sebe. On je, praktično, uvek sam govorio, ostali su samo slušali. I upijali.

Zbog provokativnosti i ekscentričnosti u životu i na platnu, KGB ga je pratio u stopu. Ukupno 15 godina proveo je u izolaciji, a pet u zatvoru. Često se jadao svom prijatelju Sargsjanu:

- Kada ponekad mislim o svojoj sudbini, pitam se: ko je odgovoran za 15 godina moje potpune stagnacije? Bez plate, sredstava za život, okružen ogovaranjem, nepoverenjem, izolovan - pitao se umetnik. - Ja sam jedini sineast SSSR-a koji je tri puta bio u zatvoru. Pod Staljinom, Brežnjevom i Andropovom. Ko će da ponudi izvinjenja? Ko da kompenzuje? Da mi da moja elementarna prava? Spavam sa kišobranom! Napravio sam malo filmova, a imao sam snage za još toliko!

Sargsjan je bio svedok Paradžanovljevog hapšenja u Minsku. Na jednom skupu on je kritikovao odnos sovjetske vlasti prema umetnosti. Dva dana kasnije ispostavilo se da je rekao nešto “sumnjivo”.

- Došli su ljudi iz KGB-a u hotel kod njega - seća se Sargsjan. - Pokazali su mu stenogram njegovog govora, na kojem su neke reči bile podvučene crvenim flomasterom. Kazali su: “Evo vama crvena olovka, precrtajte suvišne delove i smatraćemo da vi uopšte ništa od ovoga niste rekli”.

A, šta je uradio kontroverzni umetnik? Uzeo je flomaster i precrtao kompletan svoj govor, ostavivši kao “važeće” upravo sporne delove koje su već bili izdvojili službenici KGB-a. Kada se Paradžanov posle nekoliko dana vratio u Tbilisi, bio je uhapšen. Proveo je osam meseci u zatvoru.

Poslednji dugometražni igrani film završio je 1988. godine. Reč je o filmovanoj ljubavnoj bajci Ašik Kerib, u kojoj su korišćeni Ljermontovljevi zapisi koje je sakupio narodni pripovedač iz Tbilisija. Film je nagrađen priznanjem Evropske filmske akademije.

- Bilo je izuzetno zanimljivo posmatrati ga na snimanju - kaže Sargsjan, umetnički direktor fotografije u tom filmu. - Onako dinamičan, ceo scenario držao je u svojoj glavi, a glumci često nisu znali šta on zapravo hoće. Trebalo im je vremena da shvate šta on želi. Brzo je razmišljao, svakom je lično pokazivao kako treba da odglumi, a ostavljao im je slobodu za improvizaciju. Bio je apsolutni vladar ispred i iza kamere.

Koliko je bio predan umetnosti, toliko je Paradžanov zapostavljao sopstveno zdravlje. Znao je da boluje od raka pluća, ali nije mario za to. Poslednje dane jula 1990. proveo je u bolnici u Tbilisiju. Jermenija je zbog rata sa Azerbejdžanom bila u blokadi. Gotovo krišom, prijatelji su Paradžanova uspeli da sahrane u Aleji velikana, pored velikog jermenskog kompozitora Arama Hačaturijana, gde i danas počiva. Sargsjan kaže:

- Siguran sam da je umro zadovoljan jer je bio svestan da je iza sebe ostavio veliko delo.