SERIJU „Moj rođak sa sela“, za koju scenario piše Radoslav Pavlović (56), gleda nedeljom uveče oko tri miliona ljudi. Srbima se toliko dopada što se građani, gonjeni raznim razlozima, vraćaju na selo, staro i mlado obožava seljaka Drakčeta koji veže džakove na kombajnu i svira gitaru, a i ne bez cinizma koristi engleski, saosećaju s ratnim herojem kojem je otadžbina iznad ličnih interesa, ali država veruje da joj je najkorisniji u penziji. Sve „uz dlaku“ tmurnom vremenu u kome živimo.

Razgovor s piscem Pavlovićem, ipak, počinjemo temom koju je on „promovisao“ još 1986. sada već legendarnim satiričnim pozorišnim komadom „Šovinistička farsa“. To nadmetanje Srbina i Hrvata (Josif Tatić i Predrag Ejdus) izazivalo je buru smeha i podsvesne strepnje, dok je nevelika ekipa izvođača pravila nebrojene turneje širom one velike države, pa je pisac dopisivao još tri dela „Šovinističke farse“. Priča o Srbima i Hrvatima ponovo je aktuelizovana ovih meseci - spektakularnim javnim mirenjima. Da li je to šovinizmu odzvonilo?

- Ovi novi odnosi su neiskreni. To je neko uzajamno paradiranje. Nema tu ni političkog, ni ideološkog, ni državničkog pokrića...

* Mislite da je ovoliki napor politikantstvo?

- Mislim da su oni naterani na to. Neko ko određuje da li je vreme da Sanader bude uhapšen ili da Milo ode, rekao im je: vi se sad lepo družite, volite se, pravite žurke. To će biti dobre poruke. Super je poruka biti s komišijama dobro, super je poruka ispravljati ratne nepravde. U tom smislu je napor koji pokazuju predsednik i njegova ekipa u redu. Ali je način na koji se mi mirimo antiistorijski.

* Šta mu nedostaje?

- Da se ne vraćamo u 1903, u 1914. ili 1928, hajmo ovo blisko. Fali mu Vukovar. Da se jasno kaže šta se tamo tačno desilo i kojim redom. Kad neko pobije nenaoružane ljude to se mora definisati kao zločin. Ali, zar nisu tamo prvo okružene kasarne legalne vojske, zar toj vojsci nisu isključeni voda i struja, sprečeno snabdevanje hranom, pa su trajali pregovori... Onda su oni pucali na kasarne, letele su minobacačke granate. Pa je onda krenula vojska da vadi svoje ljude. Zato treba tačno reći za šta se mi izvinjavamo. Bez toga je to samo neiskreni krpež.

* Ipak, pomirenje je nužno...

- Postoji jedan jedini način. Divan je povod 2013. godina. Da ovaj, jedan od najobrazovanijih papa, Nemac, ode u Jasenovac, izvini se za dela hrvatskog katoličkog sveštenstva koje je bilo listom uz ustaše i da odatle produži za Niš. I da bude i od nas dobrodošao na veliku hrišćansku proslavu.

* A zašto linija Jasenovac-Niš?

- Jer su Hrvati, u stvarnosti, deo jedne mnogo šire priče. O njima bezuslovno govoriti kao o samostalnom političkom subjektu nije ozbiljno. Iza je uvek bio Vatikan. Ako neko hoće pomirenje Srba i Hrvata, da kažemo i dveju sukobljenih hrišćanskih strana, to je jedini put. Sama suština problema.

* Kad biste pisali peti nastavak „Šovinističke farse“...

- ...Ne bi bilo Hrvata u priči! Srpski istoričar bi razgovarao s nekim Nemcem. Sa kompetentnim sagovornikom. Mogu da pretpostavim da je Tuđman bio spreman za realan i održiv dogovor s Miloševićem, da je bio spreman da uđe u značajne kompromise, ali mu nije dozvoljeno. Svaku vrstu istorijskog dogovora moraju da garantuju kapital i oružje. A oni nisu želeli dogovor Srba i Hrvata.

* Zašto se Beograd toliko kulturno provincijalizovao? Od grada u koji su dolazili Sartr, Menjuhin, Sačmo pretvorili smo se u destinaciju koja jedino brine kako da dočeka Slovence koji dolaze da se opijaju u Skadarliji?

- Svašta se izdogađalo od tog vremena. Sve je uticalo, ali osnovno je urađeno ovde - u ovom gradu je ukinuto pravo na razlike, što je inače bilo najjače gorivo izuzetne dinamike ovog grada. Određuje se kakvo mora biti slikarstvo inače slike neće biti izložene, literatura mora biti ovakva ili knjige neće biti otkupljene. Za film koji „nije po meri“ nema para. Time upravlja jedna grupa opasnih žena.

* Problem, ipak, mora biti malo širi...

- I jeste. Posledice su ozbiljne. Vi danas imate nezabeležene fenomene. U Ateljeu 212 glumci, kad počne predstava, mere izlaznost: koliko će publike do kraja napustiti predstavu. U Jugoslovenskom dramskom se otkaže do petnaest predstava mesečno. Gledaju se tri-četiri predstave u gradu. A nekad je bilo: idemo u pozorište, jake priče, velike role. Oni koji sada rade su negde 2000. postali vojnici stranke, dobili neku paru i ćute i trpe. Tako se i piše, tako slika.

* Sada govorite kao predsednik Saveta za kulturu SNS.

- Dva svetska rata su trajala kraće nego vreme u kojem je zatvoren naš Narodni muzej! Klinci u Beogradu i Srbiji danas ne znaju da postoji Narodni muzej.

* Šta je danas najposećenije u Beogradu? Užička?

- Ma, jok. To mediji duvaju. Ko tamo ide? Dođe poneki stariji musliman, neki nostalgični Slovenac... Kakva je to ponude ovog grada!?

* U seriji „Moj rođak sa sela“ prvi put vam je tema srpsko selo...

- Šest godina je prošlo otkako sam počeo da pišem taj tekst.

* Zašto ste vi kao poznati proizvođač tekstova za „masovnu potrošnju“ odabrali selo kao temu?

BEZBEDNOST
* Napisali ste da se srpska vojska svela na orkestar garde u Beogradu. - To je posledica povećanja američke bezbednosti na ovom prostoru. Svakako ne srpske bezbednosti. Ali i tu se stvari menjaju. I iz SAD stižu drugačiji vetrovi. I tamo ima zabrinutih ljudi. To je za nas vrlo važno.

- Zato što sam tamo našao mnogo više dubine, mnogo više reda, vrednosti, znanja, mudrosti nego u sredini u kojoj živimo. Sticajem okolnosti u gradu je sve razvaljeno. I brak, i posao, i plata. I piće se pokvarilo.

* Selo čuva nacionalnu supstancu?

- Rekao bih stariju od nacionalne. Postoji jedna misao: selo je mala republika. Ima uređen red stvari. Zna se šta se sme, šta ne. Zna se da se sve stiče radom. Da je poštenje vrednost. Da je davanje neophodno.

* Ali selo je konzervativno. Tu je, recimo, strani kapital, od koga mi očekujemo rešenje, nepoželjan.

- U selu se zna, ako nije tvoje onda je đavolovo. To je zaseban svemir koji opstaje hiljadama godina. Osnovno je da na selu funkcionišu i poštovanje za drugog i samopoštovanje. Bez toga se ne može ništa. A selo izaziva pažnju i zbog toga što je o njemu u poslednjih pedeset godina govoreno s nipodaštavanjem. Seljak je uvek sa starom šajkačom na glavi, i to s onim prljavim ivicama posred čela, nema zub jedinicu, neobrijan je, žena mu je kljasta rugoba. Neka vrsta zveri.

* Nekada je to bio deo projekta: preseljenje stanovništva u industrijalizovani grad. A u vaše selo se vraćaju građani.

- Vraćaju se, jer su tamo vrline.

* Da li je to sugestivna fantazija ili stilizovano opelo?

- Nije opelo. Nema tu velike mudrosti. Otiđimo u Italiju, Nemačku, Francusku. Pogledaj sela. Infrastruktura, neki poslić, lepe kuće, prirodniji život. Nego u Srbiji niko na tome ne radi. Tu su neki ljudi koji glume vlast, neka opozicija koja je kao ljuta što se ništa ne radi... Ali, kao što će Beograd jednom opet postati metropola, tako će i naše selo postati mesto za dobar život.

* Vaše selo je, ipak, čista idila?

- Prvo, ja sam pisao ono što su moje oči videle. Drugo, počinjem da verujem da mi moramo da utičemo na ljude da sebe i svoju okolinu učine boljim. Televizijska serija nosi tu izuzetno veliku moć. Kako se može uticati na zlo, tako se može uticati i na dobro.

* Mislite da ljudi čekaju dobre poruke?

- Ljudi žele promene. Hoće dobru poruku. Ali poruka nužno mora biti moralna. Da iskreno zagovaraš dobro, rad, ljubav. Ovo jeste melodrama, ali iskren napor da se kaže da život može da bude lep, da ima smisla. I da vidimo šta mi možemo. Stalno slušamo kako ovde ništa ne valja. Ako si toliki mudrac, žajde reci mi šta ovde valja.

* Kako smo mi od one čuvene samokritike stigli do ovog mazohizma?

- Nekoliko puta sam obišao Evropu, ali nigde nisam čuo ono naše: mi smo najgori. Iz tog stanja se treba strpljivo i lagano izvlačiti.

* Sad kad su Srbi prestali i da idu u vojnike?

- To ti je išlo kao i provincijalizacija Beograda. Stvarno bih voleo da prođe vreme u kom se mašinski inženjeri bave vojskom, vojnici pisanjem, pesnici vodovodom. Jedan naš ministar vojni je svojevremeno doneo odluku da se svi naši vojni obaveštajci iz okolnih zemalja vrate jer Srbija više nema neprijatelja. To nije odluka zdravog razuma. I s kojim pravom, pitam se.

* Kako naši državni činovnici dolaze do takvih zaključaka?

- Nemaju oni svojih zaključaka.

* Ali da ne preterujemo ni sa tim spoljnim uticajima: ne mogu da zamislim da bi to neko tražio od Makedonije, recimo?

- Dobro, to za Makedoniju ste u pravu. Za Makedoniju ih mrzi da to i kažu. Ali nama se još neko bavi. Setite se kako je ovde pravljena vlada. Kao Dejtonski dogovor u bazi Rajt Peterson. Ali, posle govora ruskog ambasadora na dvogodišnjici SNS u „Areni“, meni se vratio optimizam. U najmanju ruku, ako se već ništa ne pitamo sami, jasno je da će se pitati više njih. To nam daje neku šansu. Kad se pita jedan onda imaš ovo.

* Podsećanjem na onog francuskog obaveštajca koji je bio u zatvoru zbog pomaganja Srbiji u vreme bombardovanja, pokrenuli ste pitanje našeg nemara prema „srpskim prijateljima“. Ima i boljih primera za to. Na primer, Peter Handke.

- Postoji jedna divna rečenica u komadu Ace Popovića, kad taj Bora Šnajder na kraju kaže: „Ja sam odmagao koliko sam mogao, a sad vi drugovi nastavite.“ Mi imamo vlast koja odmaže vlastitom društvu i, naravno, ne podnosi nekog Austrijanca koji kaže: Ej, ljudi, nije u redu da to radite Srbima. Šta očekuješ? Da ga podrže oni koji ovde vode politiku da su Srbi krivi za sve? To se ne sme kvariti. Ta mantra se neumorno ponavlja, ali i ona je sada pala samo na medije. Ona kopni. Uticaj će sada imati ljudi koji otvaraju nadu. Oni koji pričaju o trudu, znoju, poštenju.

* Ali, i naši novi heroji su gubitnici?

- Oni nisu i ne mogu biti miljenici ove i ovakve države, ali oni su uvaženi od naroda. Na njih se čeka. Jer junak menja stvari. Sadašnje ljude u državi, pozorištima, klubovima su dovele određene političke veze. To je sklono padu. Junak je onaj koji to ruši, menja poredak stvari. On je talentovaniji od njih, jači, hrabriji, lepši, spreman da prokrči jedan novi drum. I - predstoji nam vreme junaka. To je sasvim izvesno.