SAMO što je završio snimanje drugog dela najnovijeg filma o Hariju Poteru, u kojem igra dobrog čarobnjaka Gregorovića, a potom priveo kraju i rolu u rediteljskom prvencu Anđeline Džoli, Rade Šerbedžija nakratko se vratio staroj ljubavi - muzici. Novogodišnje praznike Novosađanima i Beograđanima ulepšao je koncertnim nastupima.


* Ranijih decenija muzika vam je bila usputna ljubav. Odakle sada

izvire to nadahnuće?

- Ozbiljnije sam se posvetio pevanju 1992. godine kada sam napustio Zagreb i Beograd i obreo se u Ljubljani. Pevao sam iz tegobe, nisam imao od čega da živim. Posle, u Londonu, dok je Lenka odlazila na posao u ambasadu Bolivije, ja sam kod kuće, nadajući se nekoj ulozi, utehu nalazio u gitari. Bio sam prestao da pišem poeziju 1997. kada je umrla moja majka. Tada se nešto u meni slomilo. Sada te pesme, ponovo, sve više naviru odnekud iz mene.

INES NAM SE OTELA * PESMA "Ne daj se, Ines" i danas živi, a mnogi se ne sećaju da li su ti stihovi Arsenovi ili vaši...
- Da, to je fenomenalno! Tih 70-ih svi su znali da ju je napisao Arsen Dedić, a da je ja samo recitujem. Kasnije, ljudi su počeli da misle da je moja, jer sam već mnoge pesme bio napisao. Ali, posle toliko decenija, ona sada više nije ni Arsenova ni moja, otela nam se. Ona je predivna, ostvarena emocija.

* Tokom 16 godina u Holivudu ste odigrali na desetine uloga stranaca. Smeta li vam imidž glumca sa slovenskim naglaskom?

- To je sudbina svih glumaca koji u Ameriku dolaze iz Evrope. U prednosti su jedino Englezi, ali moraju i oni da pokvare taj svoj engleski, da ga prilagode američkom izgovoru. Nama starijim glumcima je teže da izgubimo akcenat. Ali, nisam glumio samo Srbe i Ruse, već i Francuze, Italijane... Upravo sam završio jedan čaroban film u Italiji "Šun Li i pesnik", u kome na lokalnom italijanskom glumim ribara.


* Stalni kastinzi i često surova borba za uloge su holivuudska realnost, pa su i vama za dlaku nedavno izmakla dva filma...

- Nisam naučio da igram po njihovim pravilima, ne radim mnogo na taj način na svojoj karijeri. I, možda, baš zato što ne radim, ide mi dobro, ljudi me zovu. Zapravo, nikada nisam bio zaposleniji nego u poslednje vreme.


* Ipak, odlučili ste da pomognete glumcima sa ovih prostora da izgube akcenat...

- Moja žena Lenka i ja otvorićemo ove godine master studije za glumu, medije i kulturu u Rijeci. Gluma i scenski govor će se učiti na engleskom jeziku po metodi Artura Lesaka, fantastičnog američkog profesora, koji sada ima 101 godinu, a još radi. Po toj metodi, mlad glumac za dve godine savlada engleski toliko dobro da ravnopravno konkuriše na kastinzima svuda u svetu.

BEKIM * Kako se na vašem muzičkom albumu našla pesma o Bekimu Fehmijuu?
- Za to je zaslužno moje dugogodišnje prijateljstvo sa Miljenkom Jergovićem. Radeći najnoviji album, Miroslav Tadić i ja smo želeli da nas Jergović iznenadi jednom pesmom, ljubavnom. A on je doneo pesmu o Bekimu i strašno me obradovao! Bekim je bio moj veliki prijatelj i, verovatno, najveći glumac koga smo imali na ovim prostorima.

* Kakva je sudbina vašeg rediteljskog prvenca u Skoplju?

- Scenario je završen. Ovih dana ponovo ću ići u Makedoniju, voleo bih da se to složi da počnem da snimam krajem septembra.


* Živite na mnogim adresama, od Londona, Holivuda, do Zagreba i Beograda. Gde se osećate kao kod kuće?

- Dom mi je tamo gde palim ognjište, gde pravimo večeru svojoj deci. To je donedavno bila Amerika, trenutno je Rijeka. Za dve godine možda ću doći u Beograd. Ne fali meni ništa ni u Americi, a zapravo sve mi naše tamo nedostaje. Razmišljao sam da obnovim staru porodičnu kuću u Lici, ali mi sada sve to skupa izgleda tužno. Možda je bolje ostaviti sve to da stoji tako kako jeste.


* Pratite li nastojanja Srbije i Hrvatske da se izmire?

- I treba da se mirimo. Pogledajte šta se nama desilo - svi ti ljudi su raseljeni i unesrećeni. Samo zato što su neki imali interese u tome, i zbog tih interesa budili su loše strasti, čeprkajući po nekim našim vekovnim ranama. Pojedinci su jedino na taj način mogli da postanu vođe.


BALAŠEVIĆ, KAD DOĐE

* ZAŠTO Đorđe Balašević samo povremeno navraća na vaše koncerte u Novom Sadu?

- Nije on nikada ni bio pozivan. Dolazio je kad mu se prohtelo, a njemu su moja vrata uvek otvorena. Pretprošle godine pojavio se u pravom trenutku, bio sam strašno gripozan, jedva sam disao, a imao sam dva koncerta u istom danu u Novom Sadu. Došao je na prvi i kada me je video takvog rekao je: "Baćo, ajde se ti malo odmori, ja ću biti tvoja predgrupa". Pevao je pola sata i olakšao mi da izguram i taj drugi koncert.