TOLIKO bavljenje politikom srozalo nas je na rijaliti šou, pričajući o politici spuštamo se na nedopustiv nivo - kaže u intervjuu za "Novosti" reditelj Srđan Dragojević, iako je i sam, što deluje kontradiktorno i ovoj izjavi, i njegovom javnom kriticizmu iz devedesetih, od pre dve nedelje novi član Glavnog odbora SPS.

I mada će ovaj gest prokomentarisati rečima "da se najveći broj političara seti umetnika baš nekako pred izbore, samo tada su im umetnici potrebni i važni, pa je rešio da se on seti njih i da se politikom pozabavi lično, što se može posmatrati i kroz neke njegove filmove, koji su pokušavali da menjaju ljude i njihov pogled na svet", ovaj novi angažman poprilično je iznenadio javnost.

Dragojevićev ulazak u SPS, stranku koja je danas, kako je izjavio, "jedini logičan izbor, jer je program te partije leve orijentacije blizak njegovim stavovima, osećaju za pravdu i moral", "poklopio" se sa premijerama filma "Montevideo, Bog te video", u režiji Dragana Bjelogrlića, koji potpisuje kao scenarist, pa je ovih dana opet jedna od najtraženijih medijskih ličnosti.

KOMPROMISI
* U Srbiji tridesetih godina nema para kao ni danas, mole se kraljevi, ministri, buržuji da sponzorišu značajne projekte, i, na kraju, simbolično, da bi se skupio novac za put naše reprezentacije u Urugvaj dečak Stanoje čisti cipele građanima Beograda na ulici? - Nažalost, to je tako, naš socijalni ambijent kao da je zamrznut. Ali, i primer iz filma, i onoga što danas živimo, govore da je na nama da se prosto borimo, i da nikome ne čistimo cipele da bismo, recimo, gledano kroz moju profesiju, došli do svojih filmova, već da se borimo da dođemo do nečega što nam zaista pripada. A to je da dobri scenariji imaju novac za snimanje, kao što imaju u Evropi, u regionu. Mi smo stalno na nivou molitelja, prosjaka, pa i dodvoravanja političarima, a i toga ima, i kukanja za novac. Nikada u svojoj karijeri, a uradio sam pet igranih filmova, nisam mogao opušteno da režiram, onako kako želim, bez pravljenja raznih kompromisa, bez jurenja sponzora. Ali, prosto se čovek navikne, i možda bi bilo neobično da jednom doživim i drugačiju situaciju. A lepa je stvar u Sloveniji ili u Hrvatskoj, kada projekti dobiju sedamdeset odsto sredstava od države. Ljudi koji se tamo bave filmom, reditelji i producenti, gospoda su u odnosu na nas.

* Romantična i, naizgled, poprilično "umivena" priča o Beogradu i Srbiji s početka prošlog veka, u koju je smešten podvig srpskih fudbalera na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju, posle samo nekoliko projekcija već je postala hit. Kako vidite poređenja koja tvrde da je to doba bilo građanskije i urbanije nego danas?

- Slažem se da je tadašnja Srbija ideološki prikazana u filmu, ali ne zato što smo želeli da kukamo nad sadašnjim trenutkom i da se upoređujemo kada je bilo bolje, nego što je žanr istorijske melodrame to zahtevao. Reč je o filmu i o osam epizoda TV serije koja će se prikazivati nakon filma, takođe, i o filmu broj dva, čije će snimanje početi u februaru, i o novom serijalu, dakle, o ogromnom poslu koji sam uradio za nekoliko meseci.

* U drugom planu, "između" redova melodrame, ipak se "čita" i politička oštrica prema vremenu Kraljevine Jugoslavije, dinastiji Karađorđevića, bratskim narodima koji su činili tu državu i njihovim odnosima. To je i vaš lični komentar na istoriju Srba, Hrvata, Slovenaca?

- To jeste freska Srbije iz tridesetih godina dvadesetog veka, doduše romantična, ali moram priznati da je to nešto čemu je najviše doprineo Dragan Bjelogrlić - on je prosto takav čovek i hteo je da pravi takav film. Moj scenario je bio beskompromisniji prema buržoaziji tog doba. U originalnoj verziji, recimo, dvojica reprezentativaca zvali su se Kalauz i Sprint, bili su obijači, jer mi je bilo zanimljivo da, pored radnika, šegrta, studenata, imamo i dve bitange. Naravno, postavilo se pitanje da li imamo prava da toliko menjamo i dopisujemo biografije ljudi koji su postojali, bili živi, i danas imaju naslednike, tako da smo odustali od te varijante. Sve polemičke stvari koje se odnose na vlast i na politiku tog vremena mogao bih i lično da potpišem, i drago mi je da su ostale u filmu, iako se mi u našoj priči tim segmentom nismo preterano bavili.

* U maloj epizodi bogataša između dva rata, Marko Nikolić govori da kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića zanima samo širenje lične vlasti, i da će se te njegove težnje "obiti" Srbima o glavu?

- Vrlo sam ponosan na replike koje govori Marko Nikolić, i koje na vrlo jednostavan način pričaju priču o političkoj situaciji u to vreme, i uopšte, nečemu što malo ko hoće da prizna iz ove perspektive. Recimo, da je dinastija Karađorđevića imala imperijalističke težnje, koje jesu legitimne za svaku državu, i da je u tom trenutku, između dva svetska rata, došlo do pripremanja uslova koji su nas doveli do brojnih tragedija u 20. veku. Neke stranice naše istorije jednostavno su "prećutane", i videli smo, nažalost, kako realno izgleda kada se idealizuje istorija, koja nije film.

* Kroz film se provlači i ideja da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno,

Kraljevina Jugoslavija, još od svog nastanka bila utopija, iliti neiskreni, licemerni sporazum tadašnjih vladara?

- To vreme nije bilo doba bez političkih borbi. Sin Nikole Pašića, predsednika nekoliko vlada Kraljevine SHS, Rada Pašić, jedna prevejana bitanga koja je u svim aferama, u svojim postupcima liči i na određene političare našeg doba. Vrlo je zanimljivo, gotovo fascinantno, da su sve tadašnje afere, kao recimo železnička, u koju je umešan Rada Pašić, u dlaku iste kao železnička afera danas, skoro osamdeset godina kasnije. Tu su i afere sa brašnom i šećerom, dakle, ne treba baš gajiti iluziji o tom vremenu kao boljem od onoga što je danas.

* Koje ste još sličnosti otkrili?

- To je bilo i doba ogromnih socijalnih nepravdi i siromaštva, samo sa drugim "igračima", doba kada su radnici jedva preživljavali, a radili su između deset i dvanaest sati dnevno, doba "trzavica" između Srba i Hrvata, čiji igrači zbog protesta što je sedište tadašnjeg FSJ preseljeno iz Zagreba u Beograd nisu hteli da igraju za reprezentaciju. Mi, međutim, nismo hteli da pravimo ni političku, ni socijalnu dramu, mada bi to bilo vrlo zanimljivo, nego romansirani, istorijski film o tome kada je fudbal bio mlad, i kad su fudbaleri bili drugačiji.

* Bolji?

- Da budem precizan: kao veliki fan Partizana, koji putuje na sve utakmice, i u inostranstvo, i ovde, primećujem da su i današnji igrači većinom dragi, skromni momci, kao i oni o kojima govori film, i da se to nije baš toliko promenilo. Možda smo samo mi postali ciničniji, i možda su novinari postali ciničniji, pa se trude da o njima otkrivaju samo ružne stvari, iako je više onih lepših.

* I mada je to samo "kroki", vidljive su levičarske ideje i vaš kriticizam da ni tada, kao ni na početku 21. veka, Srbija nije uređena država. Da li, između ostalog, svojim angažmanom u SPS želite da date i lični doprinos za bolju Srbiju?

- Priznajem da sam pišući favorizovao neke likove. Milutin Ivković Milutinac je, primera radi, jedan od mojih omiljenih junaka u ovoj priči. Bio je izuzetna ličnost, legenda predratnog fudbala, lekar, levičar, ilegalac, unuk po majci vojvode Radomira Putnika, a bio je poznat i po nadimku "državna kočnica". Bio je jedan od inicijatora bojkota Olimpijskih igara u Berlinu 1936, uređivao je list "Mladost" iza kojeg je stajala tadašnja Komunistička partija, a Nemci su ga uhapsili i streljali 1943. godine. Što se tiče mog angažmana u SPS, bilo kakav odgovor na pitanje i otvaranje te teme u ovom trenutku vidim nekako neumesnim, pošto su godinu i po ogromnog truda i rada uložili ljudi koji su napravili ovaj film.


GLEDALACA VIŠE NEGO GLASAČA

* Ako je SPS za vas danas "logičan izbor", koja bi stranka u neko buduće vreme mogla da bude logičan izbor za građane Srbije?

- Ne mora svaki intervju da bude začinjen politikom da bi bio ozbiljan. Nekako nas je toliko bavljenje politikom srozalo na nivo rijaliti šoua, jer se kada pričamo o politici spuštamo na nedopustiv nivo. Voleo bih da sa ekipom projekta "Montevideo, Bog te video" ovih dana proslavljam nastanak jednog izvrsnog ostvarenja, a da politiku ostavimo po strani. Nikada nisam bio član nijedne stranke, političkim temama bavio sam se i baviću se i dalje u svojim filmovima, mada su nam uništili bioskope i rasterali gledaoce, kojih je bilo više nego glasača nekih partija koje su na izborima prelazile cenzus i krojile nam sudbinu.