Beson: Srbima nikada nije dosadno

BRITKOM duhu francuskog pisca Patrika Besona (54) nije naškodilo ni to što je zbog otkazivanja letova dugo čekao na aerodromu u Parizu. Sa danom zakašnjenja, ali u dobrom raspoloženju, doputovao je u utorak u Novi Sad, na promociju svoje najnovije knjige “Najbolje od Besona” (Zepter book world, 2010) u novosadskoj knjižari “Mala velika knjiga”. Potom se družio sa učenicima novosadske “Zmaj Jovine gimnazije”, koji od ove godine nastavu slušaju i na francuskom jeziku.

Najnovije Besonovo delo je zapravo spoj tri njegova najpoznatija romana: “Dara”, “Lenjivica” i “Veština zavođenja”. Ovaj Parižanin autor je četrdesetak knjiga, a više od polovine tih naslova su romani. Velikom nagradom francuske akademije nagrađen je njegov roman “Dara”.

Besonova dela su prevođene na skoro sve svetske i na srpski jezik. Veliki je poštovalac srpskog naroda, a sva njegova dela su izuzetno dobro primljena u našoj kulturnoj javnosti.

* Poručujete li naslovom najnovije knjige “Najbolje od Besona” da ste se umorili od pisanja?

- Moglo bi se tako reći, barem što se tiče romana. Pisati romane je suviše teško. Za jednu književnu karijeru tridesetak romana je više nego dovoljno. Sada mi se čini da bi “Najbolje od Besona” mogao da bude moj poslednji roman. Nevolja pisca je to što ne može ceo život da provede u pisanju. A, opet, život bez pisanja nema puno smisla.

* Koji roman smatrate svojim najsavršenijim književnim delom?

- Nekako su mi draže knjige koje su u senci tih najčitanijih romana. Ponekad mi se čini da bi bilo dobro kada bih mogao sve svoje knjige da napišem iz početka. Kada hoću da se našalim na svoj račun, kažem da bi bilo najbolje da mogu iz početka da napišem sva dela Dostojevskog.

* Volite li kada vas čitaoci u Francuskoj i u Srbiji presreću i zapitkuju o knjigama?

- O da, to doživljavam kao priznanje. Kada su Danila Kiša pitali koliko mu znače nagrade, on je rekao da je mnogo lepše kada primite nagradu nego provokaciju. I to je, bez sumnje, tačno. Ali, moram da priznam da mi nije presudno šta ljudi misle o mojoj literaturi, mnogo mi je važnije moje mišljenje. Za razliku od političara, pisci ne mogu da kontrolišu javno mnjenje.

*Aludirajući na srpski mentalitet, rekli ste da volite srpski narod više nego što ga

vole pojedini Srbi. Da li se tu nešto promenilo?

- Nikako. Volim Srbe i zato što se oni međusobno uvek ne vole. To je fenomen koji me fascinira. Srbi imaju filozofiju nalik istočnjačkoj. Dolazim u Srbiju dve decenije i svaki put imam utisak da se ovde živi uvek isti dan. Za vas kao da vreme ne postoji, i ja ne mislim da vam je to mana.

* Niste krili ogorčenje što se svet oglušio o tvrdnje Karle del Ponte o trgovini organima zarobljenih Srba na Kosovu. Da li će sada Zapad reagovati na pravi način?

- Švajcarski senator, koji je napravio taj izveštaj, dobio je veliku medijsku pažnju i to je dobro. Plašim se da bi svetski mediji ponovo mogli da se organizuju i da uguše i ovu aferu. Jer, i ranije su oni znali za te događaje, ali podlegli su političkoj volji da o Srbima ostane loša slika.

*S obzirom na vaše rusko, a naročito hrvatsko poreklo, otkud tolika ljubav prema srpskom narodu?

- Mnogi me to pitaju, a odgovor je jednostavan. Moja majka, koja je bila Hrvatica, mnogo je volela Srbe, naročito je poštovala kralja Petra Drugog Karađorđevića. U Parizu, posle 1941. družila se sa srpskom emigracijom i nikada nisam čuo nijednu lošu reč o Srbima.

* Da li će Srbi i Hrvati jednom, ipak, gajiti uzajamno poštovanje?

- Arafat je jednom rekao da ne možete sklopiti mir s ljudima s kojima niste vodili rat. Nije davno bilo kada su Srbija i Hrvatska bile u jednoj zemlji. Mislim da je Hrvatima jako dosadno bez Srba, a Srbima, opet, nikada nije dosadno, oni umeju da se dobro zabavljaju.

* Koliko vas žene inspirišu u pisanju?

- Mnogo. Bez žena život ne bi imao nikakvog smisla. Moje iskustvo mi govori da su Afrikanke najzgodnije, azijske žene su najljubaznije, Skandinavke su najinteligentnije, a Srpkinje su nezaboravne.