U PONUDI 16. festivala autorskog filma, koja bi se mogla svrstati u događaje, bila je projekcija intimnog digitalnog eseja „Zid uspomena“ filmskog autora i profesora Vladimira Vlade Petrića. Ovo „impresivno, uzbudljivo, krajnje iskreno i ponekad neočekivano komično umetničko ostvarenje, čija „izgradnja“ traje gotovo 13 godina“, kako je o „Zidu uspomena“ zapisao Ted Peri, direktor Filmskog arhiva Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, prikazano je u Jugoslovenskoj kinoteci.

- Posredi je vizuelno-zvučni zapis čije trajanje zavisi od dužine autorovog života i njegovog stvaralačkog nadahnuća. Moj način rada je detaljistički i nadasve estetski, a bitna karakteristika ovog projekta je otvorena struktura koja prevazilazi tradicionalne principe umetničke kompozicije. Zato se ne trudim da svoj „intimni digitalni esej“ okončam, jer bih time sebi uskratio izuzetno stvaralačko zadovoljstvo - kaže Vlada Petrić, prvi doktor filmskih nauka u svetu, profesor Univerziteta na Harvardu (gde je i penzionisan 1997), naučnik koji je svetsku slavu postigao kao osnivač i dugogodišnji direktor Harvardskog filmskog arhiva. Pre odlaska u Ameriku, obeležio je najbitnije etape razvoja domaćeg filma i TV. Petrić živi u Bostonu, sa suprugom, glumicom Darom Čalenić, svake godine boravi u Beogradu, i aktivno učestvuje u našem kulturnom životu.

* Šta, zapravo, označava naslov „Zid uspomena“?

- Tokom dvadeset i pet godina, koliko sam predavao na Harvardu, sakupljao sam fotografije, reprodukcije slika, plakate, minijature, kadrove iz filmova, portrete umetnika... i postavljao ih na ogroman zid svoga kabineta. Pred penziju, snimio sam više od 800 eksponata, čime je započeta „digitalna rekonstrukcija“ Zida uspomena. Na Zidu su se stekle slike vezane za ono što me je emotivno i misaono najviše podsticalo u životu. Pojedini eksponati stari su po nekoliko decenija, a neki su bili prikriveni drugim slikama, među kojima je i fotografija na kojoj, kao trogodišnji dečak, sedim na stolu pokrivenom ručnim radom moje majke, koja sedi u fotelji sa jedne, a otac sa druge strane. Snimljena je 1931. u bosanskom Prnjavoru, i ta fotka u sepiji podstakla me je da - posle toliko vremena - posetim rodno mesto. Ono što sam tamo video i doživeo sadržina je jedne od epizoda „Zida uspomena“, koji, kao takav, predstavlja vrstu digitalnog mozaika slika sakupljanih tokom tri decenije.

* U filmskoj javnosti, uz vaše ime, dodaju se odrednice „monah filma“, „apostol autorskog filma“. Šta vama to lično znači?

- To je kao kada bi za nekog pesnika rekli da je „monah poezije“ a kompozitor „apostol simfonijske muzike“. Ovakva i slična poređenja sročena su sa namerom da se isforsira metafora. Nisam nikakav „monah filma“ nego filmski stvaralac, koji se izražava posredstvom pokretnih slika i reči.

* Kao profesor jednog od najčuvenijih univerziteta u svetu, izdvojeni ste među izuzetne naučnike i stvaraoce. Ovde, međutim, filmski autori i umetnici još nisu uključeni u rad SANU?

- Pored ostalog, činjenica je da je većina članova SANU usredsređena na svoje specijalnosti, što je sebičnost posebne vrste, a izuzeci su toliko retki da njihov uticaj nema dejstva. Ako bi meni (kojim čudom) ponudili članstvo u toj ustanovi glatko bih odbio, jer osećam neodoljiv otpor prema tom leglu nacionalizma zaodenutog u odeždu branilaca Srpstva (sa velikim slovom S). Što se tiče filmskih i pozorišnih umetnika, smatram da bi celishodnije bilo ustanoviti posebnu akademiju za stvaraoce svih umetničkih delatnosti.

* U jednom eseju pre nekoliko godina, napisali ste da je „došao kraj filma“. Zbog čega, i da li još uvek tako mislite?

- Taj kraj oseća se sve više i više - kako se digitalna tehnologija usavršava. U početku te revolucije, razlika između kinematografske i digitalne pokretne slike jedva se primećivala, a danas je već tolika da uslovljava novu estetsku strukturu koja, iako uključuje izražajna sredstva specifična za druge medije, do te mere ih preobražava da zahteva drukčiji umetnički postupak. Rad na „Zidu uspomena“ potvrdio je ne samo tu činjenicu nego i specifičnost umetničkog izražavanja posredstvom digitalnog medija.

* Zanimljivo je da nikada niste pristali da budete član žirija nekogfilmskog festivala, kao i da nikada niste glasali na političkim izborima - ni ovde, ni u Americi?

SCENE VUDIJA ALENA
* ZANIMLjIVO je da ste nedavno bili i jedan od učesnika beogradske gej parade? - Mnogo toga me je fasciniralo na tom događaju, uključujući prizor koji je delovao kao scena iz filmova Vudija Alena. Ispred Voznesenske crkve u Ulici Miloša Velikog, na pločniku je stajao sveštenik oko koga su đakoni držali ikone dok je on, mašući raspećem prema učesnicima povorke, zapevao: „Odstupi satano!“ Zaista bizaran prizor na glavnoj aveniji srpske prestonice, kao i potvrda netolerancije Srpske pravoslavne crkve i kulturne zaostalosti njenih vernika - u 21. veku! Možda bi gej manifestaciju u Srbiji trebalo lansirati kao „paradu nečastivih“, ili „paradu kuge i sodomske pošasti“, što je bila anatema mitropolita Amfilohija! To bi, verujem, privuklo turiste.

- Znajući kakav je odnos stvaralaca prema njihovim delima, neprijatno bih se osećao da presuđujem o njihovim ostvarenjima. Iz istog razloga ne pristajem da biram „manje“ beskrupuloznog političara, jer bavljenje tim „kurvanjskim poslom“ (Nušić), sramno je i nedolično. Svaka vlast potire moralne obzire individue i obezvređuje ljudsko poštenje. Jadno je to što se i pojedini naši umetnici bave politikom i diplomatijom, i bacaju ljagu na svoj poziv. Tragova mojih stavova prema politici i političarima ima i u „Zidu uspomena“ - pored ostalog, tu je i moj digitalni esej „Nemilosrdni anđeo“ o bombardovanju Srbije 1999. u kome se - pod parolom „kolateralna šteta“ - ubijanje nedužnih građana, mahom starih ljudi, žena i dece, osuđuje kao monstruozan akt koji odražava nehumanost političara, diplomata i vojskovođa.

* Poslednje dve decenije na ovim prostorima patriotizam, pa i nacionalizam, etablirali su se kao duhovni zaklon i „artikli“ za masovnu upotrebu. Da li je tako i u Americi?

- Oduvek sam imao odbojnost prema tom manijakalnom shvatanju, kojeg nisu lišeni ni visokoobrazovani ljudi. U čuvenom pismu upućenom Ajnštajnu, Frojd je istakao da se do istinske demokratije može doći jedino posredstvom „duhovnog uzdizanja i kulturnog preobražaja svih članova zajednice“. Na ovim prostorima, nažalost, Frojdov savet je izlišan „artikal“. Ali, slično je i u Americi, i u mnogim drugim zamljama! Neophodno je, međutim, shvatiti suštinsku razliku između reči patriotizam i nacionalizam. Prva pretpostavlja ljubav i odanost prema domovini, a druga označava netrpeljiv, ponajčešće agresivan i ponižavajući stav prema drugim narodima, verama i rasama. Pod plaštom odbrane „svoga“ i „rođenoga“, nacionalisti koče emancipaciju ljudske svesti, napajaju narod megalomanskim idejama o izuzetnosti nacije kojoj pripadaju, a tu katastrofu Srbija je iskusila. Suprotstavljajući se demokratskom ustrojstvu društva, ekstremni nacionalizam prerasta u totalitarizam, čak i fašizam, čiji je krajnji cilj ekspanzionizam.

AUTENTIČNI DAR
U SVOJIM teorijskim člancima bavili ste se i fašističkom kinematografijom - da li dar nekog autora može da prevaziđe ideološku i političku poruku filma? - Kruti socijalistički realizam nalagao je da sve komponente umetničkog dela moraju biti podređene ustoličenoj ideologiji. Ako neki umetnik, poput Dostojevskog, izražava „mračna“ osećanja i „nepodobne“ misli, biva otpisan. Ukoliko neki film odstupa od ideja Marksa i Engelsa, njegov reditelj (Tarkovski, Makavejev), primoran je da napusti otadžbinu. Takav stav opovrgava činjenica da dela mnogih „dekadentnih“ stvaralaca i „reakcionarnih“ mislilaca (Bodler, Niče, Bulgakov, Mejerhold, Petronijević), dostižu vrhunske umetničke i intelektualne domete, među kojima su i ostvarenja reakcionarnih stvaralaca (Hamsun, Marineti, Selin, Rifenštalova), uspevajući da na estetski način neutrališu autorov ideološki stav. Kao proizvod talenta, autentična umetnost ne podnosi bilo kakve regule.

* Šta za vas i vašu suprugu, koji ste svoju celokupnu imovinu i ušteđevinu zaveštali Jugoslovenskoj kinoteci i Sterijinom pozorju, znači biti patriota?

- Takva odluka proističe iz želje da se odužimo zemlji u kojoj smo školovani, i gde smo proveli mladost. Svojim naučno-vaspitnim radom odužio sam se i Americi čiji sam takođe državljanin, gde mi je bilo omogućeno da se usavršim u oblasti koja me je zanimala, i gde sam učestvovao u organizovanju značajnih edukativnih institucija. Da sam živeo i stvarao u nekoj drugoj sredini, postupio bih na isti način. Prema tome, naša odluka je humanistička - nimalo nacionalistička. Na humanizmu je zasnovana i moja kritika političara koji ne vode dovoljno računa o kulturi i prosveti, ne samo u Srbiji, koja je moja otadžbina, nego i u Americi, koja je moja domovina. A ja se osećam građaninom sveta.

* Čime se trenutno bavite?

- Montiram digitalni film o američkoj pesnikinji Emili Dikinson i pišem dve teorijske studije - „Estetika pokretne slike“ i „Film i promenjena stanja svesti“. Nadam se da će film o Emili biti završen, ali ne i „Zid uspomena“, koji može da okonča neko drugi, za čiju „izgradnju“ postoji velika količina neiskorišćenog materijala. Otvorenu strukturu tog projekta podržava energija kolektivnog saučesništva, dinamika ljudskog postojanja. Moj predgovor knjizi „Teatar Joakima Vujića“ (Nolit, 1965) naslovljen je „Smisao trajanja: nadovezati se“. Dok pišem ove redove nadovezujem se na one koji su imali ili imaju slične odgovore na postavljena pitanja. Sa onima koji se ne slažu sa mojim shvatanjima, spreman sam da diskutujem, budući da je to najbolji način da se dopre do suštine. A bez spoznaje suštine život gubi smisao.

* Iako ste ateista, niste prestali da posećujete crkvu?

- Ne samo crkvu u kojoj sam kršten, nego i druge hramove koji su arhitektonski izuzetni, i ako se u njima lepo peva i svira. Moj otac, koji je pevao u horu, redovno me je vodio u crkvu, a kao dečak opsluživao sam našeg protu u oltaru: obučen u belu mantiju, recitovao sam antifone koje još pamtim, uživajući u sećanju na svoj mladalački religiozni zanos. Preobražena i emancipovana darvinističkim učenjem, moja sadašnja svest smatra biološku evoluciju jedinim uzrokom nastanka organskih bića. I razvitak moje svesti uslovljen je evolucijom ljudskog fizikuma, kao i ličnom sklonošću da postupam moralno i sudim pravedno, ne iz straha od gneva Gospodnjeg. Uostalom, istorija potvrđuje pogubno delovanje organizovanih religija, što se naročito očituje u njihovim međuodnosima.

* Šta u 82. godini života održava vašu fizičku energiju, neiscrpni entuzajazam i zavidnu intelektualnu aktivnost?

- Vegetarijanstvo, joga i, naravno, seks.