Kultura

Ojkanje pre nas zaštitili Hrvati

M. N. M. - D. B. M.

24. 11. 2010. u 20:55

Tradicionalno „treskanje“ ipak je i na našoj listi predloga za zaštitu UNESKO. Istinski „brend“ Dragačeva je dvoglasno pevanje, a ne – trube

OJKANJE ili treskanje, koje je odnedavno na listi nematerijalnog nasleđa pod zaštitom Uneska, kao specifičan oblik pevanja koji je potekao iz Hrvatske, mogao je biti prihvaćen i kao srpski - da smo bili malo brži. Ojkačka tradicija Srba iz Krajine još u avgustu je uvrštena na preliminarnu listu našeg nematerijalnog nasleđa. No, taj spisak je i dalje mrtvo slovo na papiru, jer tek ovih dana treba da se oformi komitet za nematerijalnu kulturnu baštinu u Srbiji.

Hrvati su, kako bi se sportskim žargonom reklo, imali šest godina prednosti. Naime, pre toliko vremena usvojili su Konvenciju o nematerijalnom nasleđu, koju je Srbija ratifikovala tek u maju ove godine.

ŠTA JE ZAJEDNIČKO - OBIČAJ kraljica poznat je kod Bunjevaca i kod Srba u zapadnom Sremu i Bačkoj - kaže etnolog dr Vesna Marjanović. - Podizanje majskog drveta, oko Đurđevdana, takođe je zajedničko. Izrada liciterskih proizvoda potiče iz srednje Evrope i razvijena je u 18. veku, a poznata je i u Srbiji i u Hrvatskoj. Zajedničko je i umeće izrade božićnog nakita. S jedne i druge strane Drine sačuvano je mnogo društvenih igara, pa prelo i poselo, gusle, sevdalinke, balade...

- Od 2004. do 2007, kod nas se, nažalost, niko nije bavio ratifikacijom ove konvencije, zbog hitnosti usvajanja drugih konvencija u vezi s materijalnom baštinom - kaže, za „Novosti“, Asja Drača, samostalni savetnik u Ministarstvu kulture. - Bilo je potrebno tri meseca da ona stupi na snagu, pa smo mi faktički kao država postali punopravni član liste Uneska za zaštitu nematerijalne baštine tek u septembru. Naš nacionalni kometitet formiraće se tek krajem godine, pa ćemo s našim predlozima moći da konkurišemo tek na sledećem sastanku, za dve godine. Da li će se tada na našoj listi naći i ojkače, i kako ćemo mi regovati u slučaju hrvatskog prisvajanja ojkače, ne bih sada mogla da kažem, jer je poništavanje odluka Uneska komplikovana procedura.

Budući da Hrvati i Srbi vekovima dele zajednički prostor, na primeru ojkače vidi se da odluka o tome šta je čije nematerijalno blago funkcioniše po principu „ko pre devojci“... Poznati etnomuzikolog Dragoslav Dević objašnjava da je ojkanje specifičan način izvođenja na celom dinarskom području, karakterističan za Balkan. Slična vrsta arhaičnog dvoglasnog pevanja javlja se i kod Cincara, Grka, Slovaka u okolini Tatra, Bugara, u Belorusiji, u Ukrajini... - dodaje Dević.

- Ojkanje se u našim krajevima vezivalo za pesme koje se pevaju putem, oko Užica i Dragačeva izvodile su ih Ere, kiridžije, ponosnici... - kaže Dević. - Putujući, najčešće na konjima ka Dalmaciji ili Dubrovniku, noseći u mešinama katran (ter) za brodove, Dragačevci i Zlatiborci pevali su pesme upravo na ovaj način: dok jedan vodi, dvojica drže taj ležeći ton koji neprekidno traje dok se ne završi jedan melopoetski stih, obično pisan u desetercu.

PRASLOVENSKO PEVANJE POZNATI sarajevski etnomuzikolog Cvijetko Rihtman je u jednoj studiji iz sedamdesetih godina napisao da je ojkanje deo nasleđa praslovenskog stanovništva sa ovih prostora, jer ga drugi slovenski narodi ne prepoznaju kao deo svoje baštine.

Dević naglašava da bismo i mi imali puno pravo da zaštitimo ojkanje:

- Ovaj način starog dvoglasnog pevanja de fakto jeste naš brend; moglo bi se reći da je istinski brend Dragačeva upravo to dvoglasno pevanje a ne, toliko izvikane, trube. Slični tipovi dvoglasja postoje i kod Bosanaca, u više varijanti - baš kao i u Srbiji, kod Hrvata i Srba u Dalmaciji, Ličana... I u šopskoj (u Makedoniji i istočnim krajevima Srbije) i u dinarskoj tradiciji (od Drine do Jadrana), ovaj način pevanja ima iste karakteristike, taj ležeći glas, „oj“ ili neki drugi.

Poznati istraživač muzičke zaostavštine ovih krajeva, Čeh Kuba Ljudevit prvi je pomenuo ojkanje, i to u Dalmaciji, gde se ovaj način pevanja, zavisno od kraja do kraja, zove i gangama, rerama ili ojkalicama.

- Ime ojkanje je nastalo zbog glasa „oj“ kojim jedan ili dvojica pevača prate onog koji vodi pesmu - objašnjava Dević.

TANGO U SVETU se često vodi prava bitka oko toga šta je čiji autentični izdanak. Krajem prošle godine, oko tanga su se „otimali“ Urugvaj, Španija, Argentina i Maroko. Unesko je presudio da je čuveni ples nastao u Buenos Ajresu i da može da bude samo argentinski.

Njegova koleginica dr Jelena Jovanović smatra da ojkanje jeste zajednička baština Srba i Hrvata, kao što su i mnogi drugi elementi duhovne i materijalne kulture dvaju naroda koji žive na istom prostoru.

- Ima endemskih vrsta starog pevanja, karakterističnih za određena područja na teritoriji Srbije, koja bi se mogla brzo i lako zaštiti - kaže Jovanovićeva. - Zlatiborsko staro pevanje je jedna od takvih endemskih vrsta.

Na prostoru balkanskih država prožimaju se mnogi običaji. Kako pre nekoliko vekova nisu postojale video-kamere, niti magnetofoni, te ne postoje snimci iz doba kada su pojedini običaji ili muzika nastajali, teško je utvrditi šta je čije. Situaciju dodatno komplikuje i činjenica da se na Balkanu prepliću četiri vere, a gotovo da nema podataka šta je koja porodica zadržala od starih običaja kada je iz jedne vere prelazila u drugu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

@Mira - Ojkanje, odnosno, ojkača, drevna je srbska ritualna tvorevina, koja je neraskidivi deo velelepnoga srbskog mozaika, i što se toga tiče - nema dileme.Da, ojkača pripada Srbima - Pravoslavcima, ali, preciznije, ona pripada p

( 2 ) ( 2 )