OSNIVANJE Zadužbine i nagrade koje nosi ime Mome Kapora, nije tek puko negovanje uspomena. Svojim umetničkim darom, slikarskim i književnim, Moma je predstavljao jedinstven spoj dva talenta koja su ga činila tako posebnim. Ne bih danas kada ga nema, da govorim šta je više voleo, gde je bio više svoj na svome. Znam samo ono što i svi koji su ga tako voleli: Momine knjige predstavljaju nezaobilazan deo savremene jugoslovenske i srpske književnosti 20. veka, a njegove slike su deo likovnog blaga na koje ćemo, uverena sam, tek biti ponosni.


Ovo za “Novosti” kaže osnivač Zadužbine Ljiljana Kapor, supruga umetnika koji nas je godinama darivao delima nesvakidašnjeg šarma i neponovljive lepote.

PRIČE PRIJATELJA NA godišnjicu Kaporove smrti, 3. marta sledeće godine, izaći će knjiga “Priče iz života Mome Kapora” koju je priredila njegova supruga. Mnogobrojni Momini prijatelji i poznanici, svako iz svog ugla napisao je poneku priču ili anegdotu iz zajedničkog druženja. Među njima su Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Radmila Đuričin, Emir Kusturica, Nele Karajlić, Žarko Laušević, Zoran Hristić, Rajko Petrov Nogo, Nikola Kusovac, Draško Ređep, Milosav Buca Mirković, Ljubivoje Ršumović, Dejan Karaklajić, Mirjana Bobić-Mojsilović, Radmila Stanković.


Zadužbina “Momčilo Momo Kapor” pokrenuta je uz odobrenje Ministarstva kulture Srbije, a u Upravni odbor imenovani su Momini najbliži prijatelji i saradnici: Matija Bećković (predsednik), Rada Đuričin, Radmila Hrustanović, Rajko Petrov Nogo, Maja Kusturica, Nikola Kusovac, Miloš Šobajić, Dušan Vidaković, Drina Topalov, Branko Milićević, Aleksandar Lazarević i Milun Radenković.


Prema usvojenom Statutu, biće dodeljivane dve nagrade, za književnost (za prozu u kaporovskom duhu) i za likovnu umetnost, koje će se uručivati svake godine 8. aprila na dan Kaporovog rođenja. U Ocenjivačkom odboru za književnu nagradu su Rajko Petrov Nogo (predsednik), prof. dr Jovan Delić i Branko Stojanović koji će najbolju knjigu nagraditi iduće godine, dok će nagrada za slikarstvo biti dodeljena 2012.


- Volela bih da na ovaj način podržimo one umetnike koji će u današnjem vremenu biti pojava kakva je šezdesetih godina prošlog veka bio Momo i ostao do kraja. Volela bih da nagradimo umetnika koji će pokazati da nije deo bilo kakvog izma koji je trenutno na ceni, već da je autentičan i svoj, da ga publika prepoznaje kao tumača svojih života. Volela bih da ove nagrade stvaraoci doživljavaju kao lepotu i radost jer je Moma bio najveći pobornik lepote, koji je proizvodio radost oko sebe i uživao u njoj - ističe Ljilja Kapor. - Ima još nešto u njegovoj umetnosti što ostaje kao trajni beleg - suštinska umetnička pripadnost “velikom svetu” i njegova emotivna pripadnost narodu iz kojeg je potekao.


Punih četvrt veka Ljilja i i Momo delili su sve što se u životu moglo deliti. Najpre kao podstanari u Vladetinoj ulici, a zatim u prvom njihovom zajedničkom stanu, garsonjeri od 28 kvadrata u tadašnjem Bulevaru revolucije 255. To je i povod što je Ljiljana kupila jedan platan na koji će ovih dana biti postavljen natpis sa Mominim citatom iz knjige “Halo, Beograd”: “Volim da kažem: volim. Volim da volim.” Preselili su se zatim u Kičevsku 24, pa u Skadarsku 25 i najzad u Nebojšinu 18, gde je i sedište Zadužbine.


Na zastakljenoj terasi renovirane kuće pretvorene u izuzetno prijatan i gostoljubiv dom, Moma je svakodnevno, godinama neumorno radio za štafelajem. Pri tom je imao običaj da se “žali” prijateljima kako je i jedini čovek u čiju se kuću ulazi kroz atelje! Poslednje tri godine uživao je u pravom ateljeu, napravljenom na svom tavanu.


- Kada je slikao nije pisao, a kada je pisao nije slikao. Svima je govorio da piše u samoodbrani, a da kad bi se ponovo rodio bio bi samo slikar. Slikao je još od četvrte godine kada je dobio prve bojice - priča Ljiljana. - Inače, svaki put kada bi završio neki roman rekao bi mi: “Ovo je poslednji put!” I već koliko sutradan počeo da smišlja temu za novu knjigu.


Devedesetih godina, tek što je završio roman “Zelena čoja Montenegra” koji je do sada prodat u više od 60.000 primeraka, počeo je da gubi vid. Degeneracija žute mrlje nije mu smetala da slika, ali više nije mogao da piše, pa je punih deset godina, svakoga dana, svoje priče i romane diktirao dugogodišnjem prijatelju Ivici, inače poznatom knjižaru. Ono što je smišljao uveče ili tokom dana, počinjao je da diktira tačno u podne, držeći u glavi konce svih pripovesti i imena junaka.


- Imao je neverovatno pamćenje. Ivica mu je čitao tekst a on je odmah zapažao ako je bilo grešaka u kucanju. Ujutru sam mu obavezno čitala novine, a zatim knjige. Voleo je da se vraća Čehovu, Selindžeru, Andriću, ali i da bude u toku sa aktuelnom književnom produkcijom. Od mlađih pisada veoma je zavoleo Marka Vidojkovića sa kojim se i sprijateljio. Intenzivno je radio tri-četiri sata, a puno vremena provodio je sa prijateljima. Kuća nam je uvek bila puna gostiju. Kada smo izlazili obavezno smo bili u “Konobi” u Hadži Milentijevoj gde su se okupljali ljudi iz kraja. Šalili smo se da nam je to produženi boravak - kaže Ljiljana Kapor.