LUBARDA, Milunović, Vozarević, Zora Petrović, Murtić, Sreten Stojanović... Sjajna kolekcija Vukmanović, zapravo nešto manje od polovine zbirke koju su sakupili Milica i Svetozar Vukmanović, narodni heroj i posleratni političar, i darovali je 1965. Muzeju na Cetinju, ispunila je Galeriju SANU.

Zbirka koja danas broji 223 rada počela je da nastaje ranih pedesetih, a u njoj su dela “nulte” kategorije, vrhunskih imena domaće likovne scene druge polovine 20. veka. Poželeo bi ih svaki muzej.

GRAMOFON ZA LUBARDU - LUBARDINA dela su stizala u našu kuću na tri načina: kupovinom, kao poklon, ili kao uzvraćeni poklon. Moj otac bi mu doneo iz inostranstva gramofon koji se ovde nije mogao nabaviti, a Lubarda je uzvratio poklonom - slikom - objašnjava Zoran Vukmanović. Lubarda je Vukmanoviću spuštao cenu. Zato je Tempo jednom prilikom poslao svog druga da kod Lubarde “nanjuši” cenu slike koja mu se dopala. Plašio se da mu je Lubarda ne pokloni ako pokaže interesovanje za nju, ali veliki slikar je prozreo emisara. Konačno prijatelji su razmenjivali poklone.

- Zbirka je “rođena” jednim poklonom moje majke ocu. Darivala mu je “Ribe” Mila Milunovića i ta je slika u našem domu imala posebno mesto. Posle nje je krenula “lavina”. Kupovalo se, družilo se s umetnicima i dobijala su se dela na poklon - objašnjava za “Novosti” Zoran Vukmanović, sin bračnog para političara i kolekcionara, početke sakupljanja slika, grafika i skulptura u njihovoj kući, tada na Dedinju.

Možda je Milica Sarić-Vukmanović bila inicijator, ali kako nam njen sin kaže: “Mog oca je samo trebalo malo gurnuti, a onda je on tom svojom energijom sve dalje gurao”.

Bračni par Vukmanović se družio sa umetnicima, a najuži krug podrazumevao je takozvani topčiderski trougao: Lubardu u Iličićevoj, i komšije Milunovića u Tolstojevoj i Ristu Stijovića na Senjaku.

- Čvrsto prijateljstvo je postojalo sa Sretenom Stojanovićem, konačno imao je kuću u Perezića Dolu, vrlo blizu naše - priča sin bračnog para kolekcionara. - U tom krugu umetnika počeo je da se formira i ukus i stav mojih roditelja. Kad bi ugledali sliku - ili neko drugo umetničko delo - nisu ostajali mirni. Temperatura je rasla. Zato smo ovu izložbu i nazvali “Temperatura 39”.

Majku su posebno interesovale boje, njihov odnos, a otac je u slikama tražio “aveti” i vizije, kakve je kao dete na selu bez struje “viđao” u kući, priseća se naš sagovornik i dodaje:

- Nalazili su nove slike na izložbama, u ateljeima ... Moj otac je voleo da dođe i u kontakt sa inostranim slikarima. Tako je upoznao velikog italijanskog slikara, člana KP Italije, Renata Gutuza i postao prijatelj sa njim. Bio je kod nas u kući i u kolekciji su njegove dve slike. U Meksiku je od Fride Kalo dobio crtež Dijega Rivere.

DONATOR TEMPO je po obrazovanju bio pravnik, ali ipak nije precizirao, kao recimo Beljanski, sve uslove i obaveze oko čuvanja zbirke u muzeju na Cetinju. Zbirka je devedesetih godina bila kolateralna šteta Cetinjskog bijenala. Dogovor o doniranju nije bio ispoštovan, ali sad se situacija popravlja.

Vukmanoviće sa Lazarom Vozarevićem upoznaju Olga i Tanasije Mladenović i oni od tada kupuju njegova dela. Na izložbi je 12 Vozarevićevih slika. Da li je to kupljeno ili poklonjeno?

- Moji su vrlo rano kupili jedan Lazin gvaš - “Majka s detetom” - a nekako u to vreme Nada, Lazina žena je rodila ćerku. Nisu imali novaca, a moji su to kupili - objašnjava Vukmanović. - U međuvremenu su kupili još nekoliko slika. Posle nekoliko godina Laza je imao izložbu u inostranstvu i dosta slika je prodao Rokfeleru. Za ondašnje vreme imao je dosta para. Došao je kod nas kući i tražio od oca da mu vrati taj gvaš, a da mu u zamenu da šta god poželi. Ali, moj otac nije hteo da se trampi i došlo je do koškanja. Na kraju je Tempo digao ruke i rekao Lazi: “Ma nosi je - ne treba mi ništa...”

Međutim, već sutradan, pred kućom Vukmanovića osvanuo je Laza i kamion sa šest ili sedam velikih slika.

- Sa Lazom je naša porodica imala veliko prijateljstvo. Kad se razboleo od leukemije, moji drugovi i ja smo davali krv za njega - seća se Zoran Vukomanović.


DEPO U KULTURI

- IDEJA da zbirka bude poklonjena muzeju nije došla baš spontano. U periodu kad je moj otac bio potpredsednik vlade, počev od 1951. živeli smo u velikoj vili na Dedinju. Ceo reprezentativni parter, gde su se priređivali prijemi bio je ispunjen slikama.

Kada je Tempo postao predsednik sindikata, preselili su se u manju kuću - 1964. Tu već nije bilo mesta za sve slike i rodila se ideja o poklonu, jer je niz dela već bio u improvizovanom depou u kući. A, kad su se 1971. preselili u Crnu Goru, onda je i to prešlo u muzejsku kolekciju.