Za jedan papir - kamion slika

LUBARDA, Milunović, Vozarević, Zora Petrović, Murtić, Sreten Stojanović... Sjajna kolekcija Vukmanović, zapravo nešto manje od polovine zbirke koju su sakupili Milica i Svetozar Vukmanović, narodni heroj i posleratni političar, i darovali je 1965. Muzeju na Cetinju, ispunila je Galeriju SANU.

Zbirka koja danas broji 223 rada počela je da nastaje ranih pedesetih, a u njoj su dela “nulte” kategorije, vrhunskih imena domaće likovne scene druge polovine 20. veka. Poželeo bi ih svaki muzej.

- Zbirka je “rođena” jednim poklonom moje majke ocu. Darivala mu je “Ribe” Mila Milunovića i ta je slika u našem domu imala posebno mesto. Posle nje je krenula “lavina”. Kupovalo se, družilo se s umetnicima i dobijala su se dela na poklon - objašnjava za “Novosti” Zoran Vukmanović, sin bračnog para političara i kolekcionara, početke sakupljanja slika, grafika i skulptura u njihovoj kući, tada na Dedinju.

Možda je Milica Sarić-Vukmanović bila inicijator, ali kako nam njen sin kaže: “Mog oca je samo trebalo malo gurnuti, a onda je on tom svojom energijom sve dalje gurao”.

Bračni par Vukmanović se družio sa umetnicima, a najuži krug podrazumevao je takozvani topčiderski trougao: Lubardu u Iličićevoj, i komšije Milunovića u Tolstojevoj i Ristu Stijovića na Senjaku.

- Čvrsto prijateljstvo je postojalo sa Sretenom Stojanovićem, konačno imao je kuću u Perezića Dolu, vrlo blizu naše - priča sin bračnog para kolekcionara. - U tom krugu umetnika počeo je da se formira i ukus i stav mojih roditelja. Kad bi ugledali sliku - ili neko drugo umetničko delo - nisu ostajali mirni. Temperatura je rasla. Zato smo ovu izložbu i nazvali “Temperatura 39”.

Majku su posebno interesovale boje, njihov odnos, a otac je u slikama tražio “aveti” i vizije, kakve je kao dete na selu bez struje “viđao” u kući, priseća se naš sagovornik i dodaje:

- Nalazili su nove slike na izložbama, u ateljeima ... Moj otac je voleo da dođe i u kontakt sa inostranim slikarima. Tako je upoznao velikog italijanskog slikara, člana KP Italije, Renata Gutuza i postao prijatelj sa njim. Bio je kod nas u kući i u kolekciji su njegove dve slike. U Meksiku je od Fride Kalo dobio crtež Dijega Rivere.

Vukmanoviće sa Lazarom Vozarevićem upoznaju Olga i Tanasije Mladenović i oni od tada kupuju njegova dela. Na izložbi je 12 Vozarevićevih slika. Da li je to kupljeno ili poklonjeno?

- Moji su vrlo rano kupili jedan Lazin gvaš - “Majka s detetom” - a nekako u to vreme Nada, Lazina žena je rodila ćerku. Nisu imali novaca, a moji su to kupili - objašnjava Vukmanović. - U međuvremenu su kupili još nekoliko slika. Posle nekoliko godina Laza je imao izložbu u inostranstvu i dosta slika je prodao Rokfeleru. Za ondašnje vreme imao je dosta para. Došao je kod nas kući i tražio od oca da mu vrati taj gvaš, a da mu u zamenu da šta god poželi. Ali, moj otac nije hteo da se trampi i došlo je do koškanja. Na kraju je Tempo digao ruke i rekao Lazi: “Ma nosi je - ne treba mi ništa...”

Međutim, već sutradan, pred kućom Vukmanovića osvanuo je Laza i kamion sa šest ili sedam velikih slika.

- Sa Lazom je naša porodica imala veliko prijateljstvo. Kad se razboleo od leukemije, moji drugovi i ja smo davali krv za njega - seća se Zoran Vukomanović.

DEPO U KULTURI

- IDEJA da zbirka bude poklonjena muzeju nije došla baš spontano. U periodu kad je moj otac bio potpredsednik vlade, počev od 1951. živeli smo u velikoj vili na Dedinju. Ceo reprezentativni parter, gde su se priređivali prijemi bio je ispunjen slikama.

Kada je Tempo postao predsednik sindikata, preselili su se u manju kuću - 1964. Tu već nije bilo mesta za sve slike i rodila se ideja o poklonu, jer je niz dela već bio u improvizovanom depou u kući. A, kad su se 1971. preselili u Crnu Goru, onda je i to prešlo u muzejsku kolekciju.