ALEKSANDAR Dima je jedna vrsta džina razbarušene crnačke kose i sitnih, plavih, jasnih i vragolastih očiju, koje su tako utonule u meso kao oči nilskog konja, ogromnog lica, okruglog kao mesec, upravo onakvog kako karikaturisti vole da ga crtaju. Jedno je van svake sumnje: iz njega zrači magnetizam. Neki životinjski magnetizam. U njemu se odmah oseti vašarski čovek koji prikazuje nakaze i čudovišta; prodavač čuda, trgovački putnik arabljanskih noći. On priča tečno i, mora se priznati, privlačno; ali ono što zaokuplja pažnju nije ni blistavost, ni zajedljiva duhovitost, ni raznolikost izraza; to je beskonačna smotra činjenica, zapanjujućih činjenica koje neprestano niže prijatno zamagljenim glasom iz pamćenja koje liči na okean bez dna.

NA PRSTIMA DIMA je voleo da kazuje dogodovštine iz svog života. Tako je jednom ispričao, a ostalo je zabeleženo, da mu je majka pričala da je sa šest meseci već pokušavao da stane na noge. - Umesto da stanem na noge, stao sam na prste. Na same vrhove prstiju. Moja majka je to smatrala natprirodnim, što je i bilo tačno, ali je moj otac mislio da je to nešto posebno, čime sam se razlikovao od druge dece. Pa on će igrajući ići kroz život, rekao je. Kasnije, otac me je pokazivao kao baletskog igrača i ljudi su se divili mojoj veštini.

Ovako su pisci i braća Gonkur opisali u svom dnevniku tvorca romana “Grof Monte Kristo”. Prvi tom jednog od najlepših avanturističkih romana svih vremena, štampan u tiražu od 100.000 primeraka, od srede se prodaje na kioscima po simboličnoj ceni od samo 30 dinara. Drugi deo sage o Edmondu Dantesu, koji objavljuju “Novosti” u okviru edicije “Zlatni Francuzi”, naći će se na istom mestu 13. oktobra, a treći 20. oktobra. Cena ovih knjiga, kao i ostalih dela francuskih klasika iznosi 390 dinara.

Porodica Dima začeta je daleko. Na početku je normandijski aristokrata, markiz Davi de la Pajetri, koji se nastanio u Dominikanskoj Republici, tadašnjoj francuskoj koloniji, sa “crnom zatočenicom”, tako su tada govorili, Mari Dima, dobio sina - Tomu Aleksandra. Njemu je bilo suđeno da postane otac najpopularnijeg pisca 19. veka.

Dimini neprijatelji nisu nikada zaboravljali da njegovim venama teče crnačka krv. Često su nastojali da ga na to podsete. Tako ga je na jednom balu neka gospođa, kao u šali, upitala da li je istina da njegovim žilama teče obojena krv.

- Niste se prevarili - odgovorio je on. - Moj otac je bio mulat, baba crnkinja, a moji daleki preci majmuni. Kao što vidite, moj rod počinje tamo gde se vaš završava.

Dima se neprestano dovijao kako bi bio glavni junak na svim prijemima. Povremeno je isticao svoje proročke sposobnosti. Jedan od dugih Diminih monologa, Gaj Endor je uneo u svoju knjigu “Kralj Pariza”:

- Kao što slikar može da nacrta kuću koja još nije sagrađena, tako istoričar, kao ja, može da nacrta budućnost. Francuska, najduhovitija zemlja u Evropi, za pedeset godina postaće isto onako dosadna kao Holandija, ako se održi običaj da se puše cigare. Aleksis de Tokvil se ne ustručava da kaže da će jednog dana SAD i Rusija podeliti svet između sebe, mada u ovom trenutku, kada su Moskva i Vašington još prekriveni blatom, niko ne može da vidi da je tako nešto verovatno. Za sto godina, ko zna?! Ni ja se ne ustručavam da kažem da će isto kao što je Francuska britanski saveznik, a Britanija joj oduzima vrhovno gospodarenje nad svetom, i Britanija biti saveznik SAD, a one će od nje uzeti vrhovnu vladavinu. Nacije uvek greše kad misle da je slaganje u političkom pogledu dovoljan razlog za savez. I setite se šta je Napoleon kazao o Kini: “Tamo spava džin - pazite da ga ne probudite.” Istoričar koji ume da čita samo prošlost, nije dobar. To može svaka budala. Istinski zadatak istoričara je da vidi budućnost.


GOSPODIN Dž, Y, Z

I dok je bio živ, Dimu su mnogi teško sumnjičili da voli da doteruje priče o svom životu. Kada je neki izvesni H počeo da koristi novinske stupce da bi ga napadao, bilo je i onih koji su odmah izjavili da je taj čovek zapravo Dima i da to radi samo zato da bi izazvao polemiku oko svog imena.

Čak i kada su se pojavili Dimini odgovori, neverne Tome i dalje su tvrdile da je sve to laž. Nisu verovali, čak, ni onda kada je Dima izavao gospodina H na dvoboj. Njihovu nevericu podgrejalo je to što je dvoboj morao da se odigra u tajnosti. Nisu verovali ni kada se Dima pojavio na štakama, sa zavijenom desnom nogom, niti pošto su pisma prestala da izlaze. Govorili su da će uskoro početi da izlaze pisma gospodina Y, pa će doći na red gospodin Z.