PREMIJEROM u Sava centru započeo je bioskopski život filma “Šišanje”, drugog igranog ostvarenja mladog reditelja Stevana Filipovića, koji se proslavio debitantskim filmom “Šejtanov ratnik”. Zanimljivo je da scenario - drama koja otvara problem ideološke manipulacije mladim ljudima kroz priču o navijačima i skinheds grupama - nije prošao na našim konkursima za sufinansiranje (pre toga dobio je podršku festivala u Solunu, gde je za ovaj projekat glasalo 11 zemalja), da je snimanje zbog nedostatka sredstava trajalo četiri godine. Film je nastao iz vansistemske pozicije, uz malu podršku države, u produkciji kuće “Hipnopolis film”.

Uzbudljivost “biografiji” filma dodaju i drugi detalji - otvorene pretnje reditelju i glumačkoj ekipi upućene sa neonacističkih sajtova (“Stormfront Srbija”).

* Imali ste “privilegiju” da se za četiri godine, koliko je trajalo snimanje filma, ti fiktivni, izmišljeni događaji o kojima priča i realno dogode u našem društvu i na našim ulicama?

- Kad smo Dimitrije Vojnov i ja 2006. napisali scenario, brzo posle toga ova tema je, nažalost, prilično eksplodirala u našoj javnosti, tako da smo iz realnosti neočekivano dobili neverovatan uvod u film. Otvorena je najveća afera o fudbalskoj mafiji kod nas, dogodilo se divljanje neonacista na fakultetu u Novom Sadu, paljenje ambasade u Beogradu, maltretiranje i prebijanje po romskim naseljima... tako da je u medijima gotovo svakodnevno mogla da se nađe neka vest o brutalnostima huligana i uličnom nasilju. Naravno, mislim da ne treba posebno da podvlačim koliko mi je žao što su ovi događaji “radili” za naš film - kaže Stevan Filipović, koji se, sudeći po reakcijama publike, kritike i ovdašnje filmske javnosti, ovim ostvarenjem učvrstio na poziciji ozbiljnog i angažovanog autora.

* S druge strane, da li to znači da film imitira život, ili da život imitira film?

- Naš scenario pokazao je da smo mi samo konstatovali stvarnost, jer nas je desetak realnih situacija koje sam pominjao uverilo u to, a ne da smo, ne znam koliko genijalni, i da smo te događaje predvideli. Za mene je ipak neverovatno kako život imitira umetnost.

* Film je najavljen kao drama o odrastanju, koja apostrofira koliko je malo potrebno mladom čoveku da bi tragično završio. Ispod te “površine” otvorili ste ozbiljnu i kompleksnu temu?

- Tema filma je, zapravo, lična odgovornost - postoji čitava serija filmova u našoj kinematografiji koja se bavi problemom maloletničkog nasilja, i gotovo po “obrascu”, glavni lik o kome govori uvek je sa neke margine, iz nekog ugroženog socijalnog miljea, i odmah se može pretpostaviti da je vrlo teško da završi drugačije osim tragično. Mi nismo želeli taj stereotip, zato je naš junak u “Šišanju”, Novica, mogao drugačije, imao je šansu da izabare dobro ili loše - vrlo je inteligentan, genije za matematiku, ali je i povučen, povodljiv, asocijalan, i kao i mnogi drugi mladi ljudi, ima problem sa pripadnošću, sa identitetom. A grupe, pogotovu navijačke, fašističke ili skinheds, imaju upravo jasno definisan identitet, i klinac koji slučajno tu upadne, odmah je prihvaćen, dobija uniformu, “oznake” i, najvažnije, dobija “prijatelje” .

* “Šišanje” daje kritičku sliku našeg okruženja, porodice, političkog sistema... Ali, ta slika nije samo lokalna?

- Rukovodili smo se time da bi ono što nam se događa trebalo analizirati po mnogim faktorima - od ulice, do porodice i institucija. Kako utiče to što se, recimo, na nekim našim fakultetima otvoreno drže predavanja na kojima se veliča fašizam, i kako je moguće da je to prisutno u javnom govoru, a da nije sankcionisano. Politička manipulacija, ekstremni nacionalizam i eksploatacija svega toga, jesu teme koje posredno ili neposredno dotiču sve ljude koji žive u Srbiji. Zato ova priča o odrastanju, prikazana kroz ne baš prijatnu vizuru beogradskih skinhedsa čije je delovanje u najmanju ruku brutalno, nema usko definisanu ciljnu grupu, i mislim da je na različite načine zanimljiva različitim generacijama, ne samo ovde. Stvari koje su u filmu dotaknute ne postoje samo u Srbiji, manipulacija mladima, manipulacija ideologijom, postoji uvek i svuda - nisu milioni ljudi slučajno krenuli za nekom ideologijom, komunizmom, recimo, ili fašizmom, a kao posledice toga čovečanstvo je imalo milione žrtava. Nisu sve to bile baš totalne gluposti na papiru, nego su se ti programi postepeno pretvarali u ovo i u ono.

* Da li je to i vaš najličniji razlog da napravite ovakav film?

- Ideološka i politička manipulacija je super tema, jer se tu prelama sve što sam želeo da kažem o zemlji u kojoj živim, i u kojoj želim da nastavim da živim, pa se trudim da je na jedini način koji mi je dostupan, a to je film, nekako promenim i učinim boljom. U tom smislu, mene zanima Srbija, a ne neke druge zemlje. Dakle, film jeste nastao iz najličnijeg razloga, a pošto svet posmatram na mikro nivou, osećam da su mlađe generacije drugačije od moje generacije. Iz moje perspektive, te promene, nažalost, nisu nabolje, i zato “kopam” da vidim zašto je to tako.

* Među odličnim kritikama koje su vam upućene, bilo je i onih za hrabrost. Da li je praviti beskompromisan film pitanje autorske hrabrosti ili morala?

- Ne mogu da pričam o svojoj hrabrosti, to je malo bez veze. Reč je o moralnom pitanju - ako neko ima godina koliko ja imam, živi u ovoj zemlji i pravi filmove o ne znam kojim temama koje nemaju mnogo veze s tim kako zaista taj naš život izgleda, onda to iz moje perspektive nije previše moralno. Cela ekipa i ja radili smo na ovom filmu četiri godine, ne da bismo učestvovali u dnevnopolitičkim “prepucavanjima”, već da bismo pokušali da pošaljemo jednu univerzalnu poruku protiv nasilja, svakom ko je spreman da je čuje. Ali, pretpostavljam da sam se “Šejtanovim ratnikom” i “Šišanjem” “odužio” tom aspektu angažovanog bavljenja filmom, i da sam sebi “kupio” pravo da sada pravim i neki dečiji, avanturistički film.


DVE GRUPE

* U NAŠOJ javnosti stalno se “manevriše” floskulom da postoje dve grupe ekstremista - jedni su fašisti, a drugi antifašisti?

- Ta glupost me izluđuje, jer između ovih grupa postoje fundamentalne razlike. A postoji i ključna razlika kada država podržava neke profašističke grupe, ili se pravi da one ne postoje, ili ih osuđuje. Mi smo negde između ove dve loše opcije, i upravo zbog toga, cela ekipa autora i glumaca koja je radila ovaj film verovala je da on može da ima i tu korektivnu i edukativnu funkciju. Možda je ta naša nada prenaivna, preutopijska. Ali, zato su neke scene u “Šišanju” autentične, i u njima se pojavljuju neki naši političari - ako čovek već hoće nešto da kaže, onda mora glasno da govori. Mi govorimo o manipulaciji, o dečacima koji su nečije sredstvo, alat, i samo želimo da im pokažemo da i sami shvate da su alat.


DRUŠTVO “OSKAROVACA”

PRE nego što je prikazan domaćoj publici, film “Šišanje” doživeo je prvu projekciju u Velingtonu, u bioskopu “oskarovca” Pitera Džeksona. Reditelj Stevan Filipović i ekipa “Šišanja” boravila je tu na poziv petostrukog “oskarovca” Ričarda Tejlora, i bila gost kompanije za specijalne efekte “Njeta njorkshop”, iz koje su izašli filmovi “Gospodar prstenova”, “Narnija”, “Avatar”...