PREDSTAVA „Zlatno tele“, u režiji Gorana Markovića i izvođenju ansambla Narodnog pozorišta, imala je dvostruku premijeru. Prvi put je komad inspirisan romanom poznatog ruskog spisateljskog tandema Iljf i Petrov odigran na sceni nacionalnog teatra, ali je i prvi put jedno premijerno izvođenje imalo direktan televizijski prenos!

Ukupno 12 kamera „opsluživalo“ je ovaj događaj, emitovan na Drugom programu RTS i Digitalnom kanalu kulture i umetnosti, u režiji iskusnog znalca svog posla Branka Kičića (oca popularnog glumca Gordana) i Ade Lazić. Koliki značaj je RTS pridao ovom zadatku, ali i kakvo umeće takav posao zahteva, najbolje ilustruje podatak da je Kičić, reditelj velikih i zahtevnih prenosa (između ostalog i prenosa sahrane Josipa Broza Tita), trebalo „sinhrono“ da isprati sve aktere na sceni. Bili su to Milan Gutović, u ulozi legendarnog prevaranta Ostapa Bendera, zatim Igor Đorđević, Đuza Stojiljković, Hadži Menad Maričić, pa Darko Tomović, Ivana Jovanović, Ivan Zarić, dok su poslednji kadrovi (kao i cela predstava) bili posvećeni nedavno preminulom Radetu Markoviću, koji je trebalo da se pojavi u ulozi Funta.


KONTROLA TELEVIZIJSKA ekipa angažovana na celokupnom poslu direktnog prenosa pratila je, kako smo saznali, pozorišni ansambl od prvih proba. Veče pred premijeru organizovano je i kontrolno snimanje.

Ipak, ako je budućnost teatra u saradnji sa drugim medijima, koje su prednosti, a koji nedostaci ovakve „simbioze“?

Novo vreme nosi nove izazove - kaže upravnik Božidar Đurović. - U pozorištu se uvek strahuje da će predstava emitovana na TV izgubiti gledanost, ali neka iskustva nas uveravaju u suprotno. Svesni smo i da publika pored malih ekrana ne može imati isti umetnički doživljaj kao u sali, ali je zato u prilici da vidi, ne samo predstavu nego i atmosferu oko nje, da zaviri iza kulisa.

Ovo neće biti i jedini premijerni TV prenos, jer po protokolu o saradnji dve kuće, ubuduće će moći na malim ekranima da se vidi i neka baletska ili operska predstava. Inače, kako smo saznali, istim sporazumom je dogovoreno da nikakvih materijalnih „potraživanja“ nema ni sa jedne strane.

- Vrlina TV prenosa je da na ovaj način predstavu može da vidi mnogo više ljudi, pa i oni koji u svojim mestima nemaju teatar - objašnjava Dragana Bošković, urednik prenosa i „TV teatra“. - A mana je što svaka predstava računa sa živim odnosom glumca i gledaoca. Televizija kao „hladan“ medij ne može, po prirodi stvari, da pređe tu rampu... Zato prenos mora da bude vrlo skrupulozan, da umetnost TV režije ne bi nadmašila umetnost pozorišne režije. Takođe, prednost je što na malom ekranu gledalac može da uživa i u krupnom planu, što mu nije omogućeno iz mraka pozorišne sale.

Bilo kako bilo, jedno je nesporno - „zujanja“ kamera nisu ni u jednom momentu poremetila pozorišni doživljaj, pa oni gledaoci koji nisu bili i toku nisu mogli ni naslutiti kako se veliki i odgovoran posao obavlja iza njihovih leđa.