PREDSTAVA kojom će Narodno pozorište podići zavesu u novoj sezoni trebalo bi da bude gala premijera - zaključak je koji se nameće kada je reč o okupljenoj ekipi, ali i publicitetu koji prati umetnički poduhvat. „Zlatno tele“ Iljfe i Petrova (režija Goran Marković) 6. oktobra direktno će prenositi RTS, a pre prvog beogradskog izvođenja, mimo običaja, imalo je i probne predstave u Leskovcu, Šapcu, Pančevu. Reditelj se opredelio za poznati naslov ne samo zato što je on obeležio njegovu mladost nego i što je ovo delo, napisano 1931. godine, pokazalo fantastičnu sličnost društva u tranziciji nekadašnjeg SSSR i našeg danas, kojima je prožetost kriminalom zajednički imenitelj... Ulogu legendarnog preveranta Ostapa Bendera poverio je Milanu Gutoviću, verujući da je upravo on glumac koji će umeti tu vrstu humora da iznese na scenu.

PRIZNANjA * LAUREAT ste priznanja Sterijinog pozorja, šta mislite o ovom festivalu?
- Čini mi se da bi mi veća referentna vrednost bila da nisam dobio Sterijinu nagradu nego što jesam. Danas je takva inflacija priznanja da malo ko može da se pohvali da ih nije dobio. Bilo kako bilo, nagrade služe generacijama koje dolaze, kao primer šta bi trebalo da imaju kad stasaju u glumce.

* Da li je i vašu mladost obeležio roman ruskog spisateljskog tandema?

- Nije. Nesporno je reč o zabavnoj i zanimljivoj literaturi, ali su meni „Vinetu“ i „Ostrvo s blagom“ više značili. Nisam se mnogo bavio Iljfom i Petrovom, odnosno njihovom kritikom komunističkog društva. Naravno, ne može se osporiti njegova literarna, pogotovo kritička vrednost.

* Kakav je vaš lik?

- Bender nije koristoljubiv čovek, niti ga samo obožavanje novca privlači. Za njega je zadovoljstvo sam čin prevare, iznuđivanje. Pojavljuje se kao Robin Hud, uzima od onih koji su već ukrali od drugih. Metodologija kojom taj prvi lopov uzima novac od društva skoro je identična metodologiji kojom ovi danas potkradaju zemlju i brane svoje bogatstvo. Uostalom, najviše se štiti opljačkani novac. E, kad se Beneder i on sretnu, niko od gledalaca ne postavlja pitanje kome su na kraju pare pripale, jedino što je bitno je to da nisu više ni u zemlji ni kod naroda. U današnjoj Rusiji, kao i u Srbiji, mnogo je bogatstva za koje se ne zna kako je stečeno.

* Još od famozne „Bube u uhu“, pa do današnjih dana, važite za glumca čije ime u podeli podrazumeva dobru komediju na sceni. Imate li dara i da odmah prepoznate takvu literaturu?

- Ne mogu da se pohvalim izuzetnim njuhom za biranje teksta pogodnog za stvaranje dobre komedije. U predstavi „Pučina“ nisam prepoznao ništa duhovito, ali Dejan Mijač jeste. I ispostavilo se da je u pravu. I u „Zlatnom teletu“ ne vidim ništa urnebesno, ali je duhovito. Nije urnebesna, ali komedija jeste.

KLASIČNO I MODERNO * POSLEDNjIH godina stalni ste član nacionalnog teatra, u kome trenutno igrate u „Laži i paralaži“ i „Veselim ženama vindzorskim“. Prija li vam ovaj klasičan repertoar?
- Mislio sam da će moja karijera, koja je počela u Jugoslovenskom dramskom, tu i da se završi. Posle 36 godina otišao sam odatle, kratko bio slobodnjak, a onda ušao u Narodno pozorište. Između dve pozorišne kuće razlike su više kozmetičke nego suštinske prirode. Nakon četiri i po decenije u teatru, malo šta za mene može da bude novo. Ipak, više mi prija klasičan repertoar nego moderan, tim pre što nisam siguran da li je uopšte moderan...

* Šta je vama, privatno, najčešće smešno?

- Retko kad mogu da me nasmeju oni koji hoće, pre oni koji to neće. Malo ko ima spontanost koju humor nosi sa sobom. E, onaj ko je poseduje, može i da me nasmeje.

* Zašto neki komičari, pa i vi među njima, privatno slove za namćore?

- Humor vam dođe nešto kao kad je čovek sakat ili vrljav. Ljudi mu se smeju, a on je taj smeh već platio svojim izgledom. Ako si u stanju da „proizvodiš“ smeh, to je božji dar. Ko god ima takav dar, ne treba da se oseća hendikepiranim već povlašćenim. Ali, nemam razloga ni da budem razdragan zbog toga. Niti da bilo šta „predstavljam“ na ulici. Posebno što za to nisam plaćen.

* Jedno vreme ste bili prilično angažovani, deklarisali ste se i političkim stavovima?

- Čim je živo biće, čovek mora da bude i politička ličnost. Pitanje je sudbine da li će u njoj biti kreator ili žrtva. Osećam i neku vrstu obaveze da pomognem ako to mogu. U svakom slučaju, verujem da nisam ništa nakaradno učinio, jer da jesam, to bi se odrazilo na moju karijeru i druge vidove života.

* Verujete li u promene?

- Da bi se one desile, prvo moraju da odu ovi koji su na vlasti. Treba vlast da se menja, a ne narod. To je prosto ko pasulj. Dakle, treba da se promene, a ne da dožive metamorfozu. Treba da dođu na čelo drugi, koji nešto znaju. Da li je to moguće? Ako je bio moguć 5. oktobar, 9. mart, 27. mart - zašto to ne bi bilo moguće?! Mislim da sve zavisi od toga koliko si duboko u vlasti i koliko sebe vidiš važnim, da li smatraš da s krunom ide i glava... Doduše, mi još nismo istražili Miloševićevu istoriju, a kamoli one koji su stigli posle njega.

* Kako se u svemu tome snalaze obični ljudi?

- Izgleda da je našem narodu došao kraj. Kao da ni sami ne želimo da živimo dalje. Osim onih koji bi hteli da žive, ali u nekoj drugoj zemlji. Nemamo mozga, pa ni obraza da zadržavamo heroje matematičkih gimnazija. Sva uniženja koja smo doživeli, od rezolucije UN pa nadalje, demorališu ljude. Na neki način, to utiče i na natalitet. Niko više ne želi decu. Ljudi se osećaju obezvređeni, poniženi, zgađeni. Nije samo ekonomska situacija razlog za to.

* A depresija zauzima sve više mesto na kolektivnoj skali bolesti i stanja nacije?

- Prvo pitanje koje se postavlja depresivnom čoveku je ima li seksualni nagon. Ako ga ima, onda nije depresivan. A mi, zaista, jesmo. Ali će zato pederi da vitlaju guzicama i tako nas uvoditi u Evropu!

* Religiozan ste čovek, u koje još vrednosti verujete?

- Ljudske vrednosti su, ako je vera prisutna, standardne i tu nema nikakvih modifikacija, bez obzira na vreme i tehnološki napredak. Ipak, činjenica je da su u današnjem vremenu ljudi postali životinjski oprezni. U ovakvim okolnostima prvo od čoveka otpadnu neki nakalemljeni delovi kao što su vaspitanje i kultura, pa tako postane blizak životinji. Ovo se dešava kako siromašnima tako i „nerazumno“ bogatim. A biti besramno bogat u ovakvom siromaštvu, nešto je što nikad neće biti oprošteno...


BRAVURA

* U ponedeljak se dodeljuje naša nagrada „Zoran Radmilović“ za glumačku bravuru. Da li vas čini ponosnim činjenica što ste njen prvi laureat, tokom više od dve decenije postojanja?

- U svakom slučaju, znači vam kada ste u nečemu prvi jer znate da će se sledeći upoređivati s vama. A ja volim više da se drugi upoređuju sa mnom nego ja sa njima.