U prostranom, pravom vajarskom ateljeu na Novom Beogradu, u blizini Studentskog grada naš poznati vajar Oto Logo radi već četiri decenije. U Beogradu nije izlagao ima bezmalo četvrt veka. Njegova velika kamena skulptura ispred Muzeja savremene umetnosti prekrivena je zbog rekonstrukcije zgrade. To je razlog što se ne mogu videti ni ona dela koja je Miodrag B. Protić svojevremeno otkupio za muzej i uvrstio ih u stalnu postavku. Ota Loga, zapravo najčešće sreću - oni koji rešavaju ukrštene reči.

MEŠTROVIĆ
Sem apstraktih skulptura, nekoliko portreta pravljenih za groblje, jedne plakete s likom Njegoša i velikih fotografija nekolicine izvedenih spomenika na zidu Logovog ateljea je i jedan mali raspeti Hrist. To je Meštrovićevo delo koje je vajar kupio u antikvarnici.

* Zašto vas nema na izložbama?

- Ja sam svojevremeno toliko izlagao u zemlji i inostranstvu da su me pitali imam li nameru da malo usporim. Govorili su mi - odmori se, a ja sam odgovarao da se odmaram i kad radim. Ako izuzmemo Australiju nema mesta gde nisam imao izložbe. U Srbiji nema vajara koji su toliko izlagali u inostranstvu, svugde u svetu. Radio sam na vajarskim simpozijumima širom bivše zemlje. U Krapini sam ostavio drvenu skulpturu visoku dva metra, u Labinu u njihovom belom kamenu jednu apstraktnu kompoziciju. U Aranđelovcu sam učestvovao na prvom vajarskom simpozijumu...

* Vi ste i autor možda najvećeg broja spomenika u zemlji?

- Napravio sam 1.215 skulptura, a od toga više od 500 bista. Uradio sam 32 javno postavljena spomenika, u Beogradu je postavljen Cvijić u Studentskom parku.

* I, u inostranstvu...

RODITELJI
Osnovnu školu sam za vreme rata pohađao u Subotici. Otac mi je bio “crveno” nasađen pa je morao da beži iz Beograda a i mi s njim. On je bio iz mađarske zone, iz Kanjiže. Bio je polumađar. Posle rata više nije bilo sve u redu između majke i oca. On je otišao u Peštu, a mi u Beograd.

- Osim Burgibe, ako računate kao inostranstvo i bivše jugo-republike onda i nekoliko zemalja, ali čujem da je u Hrvatskoj sve porušeno...

* Da li ste osetili stege na Akademiji i ideološki diktat?

- Ma ništa od toga. Nismo osetili nikakav diktat soc-realizma. Moram vam reći da smo mi mogli da radimo šta smo hteli iako nam je rektor bio Branko Šotra, stari komunista. Meni je profesor bio Radeta Stanković, odličan vajar “stare škole”, inače Meštrovićev student. Radeta je imao puno razumevanja za studente, bio je pitom, miran čovek. Ali pre Akademije ja sam bio u Novom Sadu dve godine u Srednjoj umetničkoj školi. Onda mi je to dojadilo, bilo mi je malo tesno, a nisu imali vajarsko odeljenje i vratio sam se u Beograd ali nisam prošao na prijemnom ispitu na ALU već na Akademiji primenjenih umetnosti.

Profesori su bili toliko zadovoljni mojim radom da sam posle druge upisao četvrtu godinu studija!

* Da li ste ove mnogobrojne porudžbine dobijali kao “državni vajar”, partijac?

BURGIBA
Za konjanički spomenik Burgibi bio je raspisan međunarodni konkurs. Učestvovali su Englez, Francuz, Italijan, jedan Tunišanin i ja. Dobio sam i nagradu i oreden od Burgibe. Spomenik je izveden, međutim, koliko mi je poznato po Burgibinoj smrti spomenik je sklonjen. Sklonjena je iz Doma vojske i “Sedma ofanziva”, negde u podrum, mada je to vrlo stilizovana skulptura bez amblema i herojski uzdignutih ruku.

- Bilo je vajara-partijaca, ali ja nisam bio u toj grupi. Moj “razlaz sa partijom” se dogodio još na Akademiji.

Jednog dana, bio sam pri kraju studija, kolega mi donosi poruku da me Šotra hitno zove. Zajedno sa Šotrom smo mi studenti često planinarili i mislio sam da je poziv vezan za rekreaciju. Međutim, on ne diže glavu, nešto piše i saopštava: “Evo, mi smo odlučili da te primimo u partiju”.

Fras da me udari. Ćutim. Skamenjen. Skupim hrabrost i kažem: “Ja nisam za partiju, odlazim i u “Znak pitanja”. Kafana je, mislio sam loša preporuka, pomisliće - pijandura... Toliko je vikao da sam mislio da će me izbaciti sa Akademije. Ali, ništa se nije desilo.

* Jeste li pomišljali da ostanete kao profesor na Akademiji?

- Nikada, to me nije zanimalo. Toliko sam oduvek bio protiv svih tih birokratskih zavrzlama da nisam otišao ni diplomu da podignem.

* Znači, niste bili partijac ali ste dobijali porudžbine za spomenike?

- To je počast radu i znanju. Poslu. Videli su kako radim. A, to je bilo vreme kad su i profesori imali uticaj na odluke. Ipak, moram priznati bio sam na neki način iznenađen. Pitao sam se kako to da meni daju da radim biste boraca, spomenike NOB-u. Ipak, najvažnije je da se napravi dobro, kvalitetno delo.

* Čini mi se da stvarate na dva odvojena koloseka. Potpunu apstrakciju s jedne i realistička dela s druge strane. Kako to mirite?

- Moj izraz je i jedno i drugo. Sve je to umetnost.

* U MSU su vaše apstraktne skulpture?

- Zato što je to muzej moderne umetnosti. Ali vidite i ove konjaničke spomenike, realističke reljefe... Ja to znam da radim. Ajde tiho da kažem: znam, znam, znam.

Ali, ja sam i samouki grafičar i prvu nagradu od mnogih koje sam dobio - dobio sam za grafiku. Izlagao sam i slike. Bio sam stalno u krugu likovnosti.

* Ali, prevashodno živite od realistične skulpture?

- Stotine apstraktnih skulptura prodao sam širom sveta. Prodavao i bivao otkupljivan. Od Amerike do Dalekog istoka. Sve to imam zapisano i mogu da dokumentujem.

* Uglavnom bronzu?

- I kamen, ali kamen je teško raditi i ljudi ga ne nose kući. To je teško, kabasto.

* I teško se proda?

- To baška. Mada ide. Ja sam ih prodavao, do godina krize išlo je ko alva.

* Može li umetnost nešto da promeni, da popravi?

- Da promeni - teško. Život, ali narav može. Umetnost bi trebalo da oplemenjuje. Ali, pogledajte recimo kolekcionare. Budi li ona kod njih plemenitost? Ne! Umetnost kod njih budi zavist, surevnjivost. Gledaju jedni drugima kolekcije i zavide ili ismejavaju jedni druge. Postaju egoistični.

* Ali i umetnici...

- Uh, koliko je tu egoističnih, zlobnih, ljubomornih. To je gotovo normalno kod velikog broja. I to nemilosrdno.