FASADA zgrade u beogradskoj ulici Vlajkovićevoj 11 dobiće zapis da je tu od 1953. do smrti (1978) stanovao pisac Skender Kulenović. Spomen-ploča, koju Ministarstvo kulture i “Večernje novosti” postavljaju u okviru akcije “Vratiti dug piscima” biće otkrivena 2. septembra, na stogodišnjicu piščevog rođenja.

SA RAIČKOVIĆEM U RIBOLOV KAO urednici u “Prosveti” nekoliko godina zajedno su radili Skender i Stevan Raičković koje je zbližila i zajednička strast prema ribolovu. Odlazili su na dunavske rukavce, na Tamiš, o čemu je Stevan Raičković govorio:
- Odlazili smo u Apatin kod Miodraga Borisavljevića, čika Mile, kako smo ga zvali. On je bio direktor ribolovnog gazdinstva, i kad je otišao u penziju, kolektiv mu je od jednog starog šlepa napravio “vikendicu”. Išli smo vozom do Apatina, pa autobusom, pa peške, a dva-tri puta i kolima pukovnika Hotića. Ostajali smo tamo po nekoliko dana. Kasnije, kada je Skender uspostavio saradnju sa mostarskim pozorištem, ribolov se preneo i na hercegovačke reke.


I pored toga što su biografske činjenice poznate, trideset i dve godine posle smrti, retki su oni koji pamte kako je izgledao tvorac “Stojanke majke Knešpoljke”, “Ševe”, “Pisama Jove Stanivuka”, “Ponornice”... Starosedeoci iz tog kraja sećaju se stasitog čooveka, koji bez žurbe, odmerenim korakom, prolazi beogradskim ulicama između Tašmajdana i Kalemegdana, pa natrag, podignute glave, s pogledom koji kao da iznad prolaznika sledi neku lebdeću misao.


Ipak, malo je onih koji su poznavali Kulenovićev život, ispunjen usponima i padovima. Pune 33 godine, njegova supruga, rediteljka Vera Crvenčanin Kulenović, sa njim je delila trenutke sreće i tuge.


Po završetku Drugog svetskog rata, Kulenović je živeo u Sarajevu. U tim godinama često je putovao za Beograd, zbog zasedanja Savezne skupštine. Bio je narodni poslanik od 1946. do 1953. godine. Mnogi su i tada, i sada postavljali pitanje zašto se Kulenović preselio iz Sarajeva za Beograd. Tu nepoznanicu objasnila je njegova supruga:


- Presudilo je njegovo uverenje da će u Beogradu biti manje na oku i da će se osećati slobodnijim, jer ga niko neće za svaku sitnicu povlačiti za rukav i danju i noću. Mislio je da će mu to osloboditi vreme za pisanje. U to vreme uglavnom smo letovali u Beogradu, kod moje majke. Upoznao je širinu ovog grada.


Kulenović je došao u Beograd sa čvrstim ubeđenjem da će moći da živi isključivo od svoje književnosti. Međutim, već prvi meseci doveli su njega i njegovu porodicu skoro do gladi.

OAZA U SUTERENU U Vlajkovićevoj, gde je stanovao, Skender je gotovo svakodnevno svraćao u suteren kod svog ribolovačkog druga mašinskog bravara Miše. Bila je to neka vrsta njegove oaze, mira i ljudske topline, o čemu je ostavio zapis:
- U jednom beogradskom suterenu (sobičak i kuhinja), gde i danju mora da gori svetlo, poslovni razgovor teče između mene i domaćina. Obrazovanje i godine razdvajaju nas dvojicu, a spaja atavizam oktobarskih šuškavih tršćaka u mračno-zelenim ritskim vodama: spremao se sutra u lov na štuke i posluje oko svog prevejanog oružja. Stalno je na nama podsmeh domaćinovih prijatelja, ljudi raznih zanimanja: trolejbuskih šofera, tapetara, frizera, kasapa, daktilografkinja, sveta što se tu skuplja...


- Pomoć je stigla od Duška Kostića, urednika književnog časopisa “Mladost” koji je Skendera zaposlio kao lektora. Od tada nastaje nerazdvojno prijateljstvo sa Kostićem i Brankom Ćopićem, njegovim ratnim drugom i jednim od najbližih i najdražih prijatelja, koga je veoma poštovao i voleo.


Ipak, to prijateljstvo je mogla da poremeti, ali nije Ćopićeva “Jeretička priča” zbog koje se popularni pisac našao na žestokom udaru vlasti. Osuda je došla i od Broza lično, a Kulenović je, prema nekim svedočenjima, dobio zadatak od Moše Pijade da se obruši na priču. Prema sećanjima Nevenke Novaković, rođake i veoma bliske Ćopićeve prijateljice, Skenderu je taj nalog veoma teško pao, ali...


- Skender je morao da piše kritiku o “Jeretičkoj priči”, što je Branko u skoro svim intimnim razgovorima isticao - zapisala je Novakovićeva. - Kao Brankov iskren prijatelj, Skender je najpre javio Branku da porazgovaraju na tu temu, što je Branko i prihvatio, jer mu je verovao. Kako mi je Branko pričao, Skender je njemu pročitao svoj kritički osvrt na “Jeretičku priču”. Govoreći mi o tome, Branko mi je rekao: “Skender je morao da me kritikuje, ali zvanični krugovi nisu bili zadovoljni tim kritičkim osvrtom koji se pojavio pod naslovom “Istina ili sloboda”.


Da je duboko iskreno prijateljstvo bilo jače i od takvog ne malog iskušenja svedoči i to što su godinu dana kasnije 28. juna 1951. na Ćopićevom venčanju sa dr Bogdankom Ilić kumovi bili Skender Kulenović i Dušan Kostić. Taj događaj sam Branko je ovako opisao: “Krenuli smo na venčanje Cica i ja, a s nama kumovi - Skender Kulenović i Dušan Kostić. Venčanje je bilo zakazano u reonskom odboru, u Miloša Velikog ulici. Idemo uza stepenice, a Skender veli: “Idu kite i svatovi”. “Svatovi idu”, odgovaram Skenderu, “ali, bogami nema kite!”


A kada je Kulenović preminuo kažu da je Ćopić plakao kao malo dete...


Ćopić je mnogo voleo Kulenovića i kažu da je plakao kao malo dete kada je on umro...