Sam na ostrvu sa braćom Bluz

POPULARNI kompozitor Zoran Simjanović zna da je teško za neki film reći da je najbolji, najznačajniji, ključni, mada se za mnoge to govori, jer ima perioda kad ti neki film mnogo znači - a posle se čudiš i krstiš kako si to mogao da gledaš. Ljubav prema filmu preneo mu je otac, advokat, koji ih je kao male, čim završi sa kucanjem tužbi i opomena, vodio na ćevapčiće - pa u bioskop, i to svaki treći dan, na koliko su se menjali filmovi u beogradskim baštama, „u onoj Jugoslaviji koja je tek odškrinula vrata sveta“.

- Pojavio se film „Lili“ - seća se Simke. - Meni je naziv delovao bezveze ali svi smo išli, a čak i beogradska publika potpuno zabezeknuto gledala mjuzikl - koji Beograđani inače ne vole. Usred filma je krenuo pravi letnji pljusak ali se niko nije mrdnuo. Operater je cvileo da će da mu sve „pocrka“ ali mu je publika odgovorila da, ako mu je život mio, ne prekida film. Gledanje se završilo uz pevanje „Haj Lili, haj Lili, haj lo“, na šta me je kasnije podsećao onaj vic: pesma, „Piloti gore vam krila“ a publika u avionu peva „Haj Lili haj Lili haj-lo“.

Sledeći film koji sam gledao nebrojeno puta (koliko se sećam, dvanaest) je „Crveni gusar“ - zašto, nemam pojma, ali Muta i Bert Lankester su punili beogradske kase. Isto toliko puta gledao sam i „Dvorsku budalu“ u kome i dan-danas znam sve pesme, ali kad sam ga skoro pogledao grdno sam se razočarao. U takve spadaju i „Holivud ili propast“ i „Artisti i modeli“ - mislim da je moja generacija znala sve pesme napamet ali danas me je skoro sramota šmire Džeri Luisa u tim filmovima.

Kada bih bio osuđen da ponesem samo jedan film na pusto ostrvo (normalno da je nemoguće ali je filmski) onda bi to bili „The Blues brothers“, koje sam slučajno gledao na Festu. Iako je bio star dve-tri godine a Fest je uzimao samo filmove do godinu dana stare, Nebojša Đukelić ga je uzeo i tako „navuk’o“ Srbiju na jedno ludilo koje traje već tridesetak godina. Možda je moja ljubav prema filmu bila pojačana i time što sam kao „elipsa“ većinu tih pesama svirao. U svakom slučaju, malo-malo pa naletim na nekom kanalu na taj film: odmah ga povežem sa pojačalom i dodatnim zvučnicima i zabava počinje, kao da je prvi put.

O takvim filmovima („Zakon je zakon“, „Daj gas Džo“, „Bongo Ekspres“, „Dr Strendžlav“ itd.) bih mogao da pišem danima, a svoje nisam ni pomenuo iako ima bar desetak nezaboravnih - ne što su sa mojom muzikom nego što će se gledati godinama i što ih je narod svih generacija prihvatio kao „narodne filmove“. Gledajte ih pa makar se kasnije i kajali.