OTIŠAO je dalje od nadrealista: on je jezik izvrnuo na glavu, a slike uvrnuo u signale. Ovako je svojevremeno, duhovito i tačno kritičar Milosav-Buca Mirković okarakterisao stvaralaštvo Miroljuba Todorovića (1940), pesnika, prozaiste i esejiste, osnivača i teoretičara signalizma. Ovaj originalni avangardni pokret u našoj književnosti, plod nesvakidašnjeg intelektualne avanture, koji je nedavno obeležio četiri decenije postojanja, uspeo je da “zarazi” brojne pisce, likovne umetnike i kritičare u raznim zemljama.

Todorović je do sada objavio više od 70 knjiga, učestvovao u nekoliko stotina akcija širom sveta na kojima je promovisana ova nova književno-umetnička disciplina o kojoj su napisane tri doktorske disertacije i dvadesetak monografskih publikacija. Ovog leta, u izdanju “Nolita”, pojaviće se do sada najveći izbor iz njegove poezije, na više od 650 strana. Pisac inače živi na Dorćolu, sa suprugom Dinkom, profesorom fizike u penziji. Sin Viktor, doktor genetike živi i radi na uglednom univerzitetu u Čikagu, sa suprugom i sedmogodišnjom ćerkom Majom.

PLANETA
* Svojevremeno ste najavili da će 21. vek biti stoleće signalizma. Verujete li i danas u to? - Apsolutno. Prva decenija novog veka to i pokazuje. Elektronska civilizacija, o kojoj se u signalizmu vizionarski razmišljalo, govorilo i sanjalo još šezdesetih godina prošlog stoleća, sada je osvojila čitav planetarni prostor i inicirala nove izvore umetnosti, nove stvaralačke instrumente i nove umetničke oblike. Danas, kada smo čudesnim interaktivnim Internetom premrežili čitavu planetu, načinivši od nje jedinstvenu kreativnu laboratoriju, mogu samo da potvrdim da će umetnost ovog veka, sa onim što je već urađeno, i još više sa onim što će se tek uraditi, biti umetnost signalizma.

* Signalizam je nastajao dugo i postepeno. Kako je konačno uobličen kao nov i provokativan književni i umetnički pravac?

- Signalizam kao ideja, u prvobitnoj fazi kao scijentizam, rođen je u meni još krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina kada sam inspirisan naukom pokušao da, na poetski način, povežem egzaktne nauke i književnost. Tada stvarane scijentističke pesme, kako sam ih nazivao, objavljivao sam, kao student. Istovremeno, započeo sam rad i na poemi “Planeta” u kojoj je dominirala egzaktno-kosmološka inspiracija. Bio sam preokupiran idejom o kreativnoj sintezi poezije i nauke. Do stvaranja pokreta došlo je znatno kasnije krajem šezdesetih godina kada su se našli ljudi sa sličnim idejama i porivima. Godine 1969. formirali smo u Beogradu prvu signalističku grupu, a godinu dana kasnije pokrenuli smo časopis Internacionalnu reviju Signal - glasilo signalističkog pokreta.

* Vaše zbirke kompjuterske poezije naišle su na oštra osporavanja, ali i podršku, pre svih Dušana Matića i Oskara Daviča...

- Sa eksperimentima u jeziku pomoću kompjutera počeo sam da radim 1969. godine na Ekonomskom institutu, a par meseci kasnije i u Matematičkom institutu u Beogradu. Taj događaj prilično je uzbudio našu književnu javnost. Među prvima je reagovao, i tada veoma uticajni kritičar Zoran Mišić. U jednom gotovo apokaliptičkom tekstu tvrdio je da je svršeno sa humanizmom, da je čovek mrtav jer, eto, stigao je kompjuter, ili, kako ga on naziva “elektronski Baš Čovek”. Slično je reagovao i kritičar Eli Finci. Izlazak moje knjige “Kiberno”, pozdravio je Dušan Matić, a za Oskara Daviča pojava signalizma u našoj kulturi značila je “ponovno hvatanje koraka srpske poezije sa istinski avangardnim traženjima u svetu”. Sveta Lukić je o signalizmu pisao upravo u vašim “Novostima”, a nešto kasnije uneo je naš pokret i u “Prosvetinu” enciklopediju.

* Zameralo vam se, dakle, da vaša poezija nije autorska pošto ne stvara pesnik, nego kompjuter?

- To je, naravno, bilo apsurdno, pa i smešno. Ni taj kompjuter od pre četrdeset godina koji je bio ogroman i zapremao veliki prostor, ni ovaj sada nije mogao, niti može sam da stvara, pogotovu ne da piše poeziju. Stvara čovek, a kompjuter je samo tehničko sredstvo koje mu može pomoći da svoj rad što bolje oblikuje. Konkretno, meni je kompjuter tada pomogao da se oslobodim u odnosu na jezik, da ga na neki način razbijem, razgradim, stvarajući u tim novootvorenim jezičkim prostorima nove stilske i kreativne mogućnosti i forme koje ću kasnije dograđivati.

* Vašem projektu svojevremeno se priključilo dosta umetnika iz raznih disciplina...

- Na samom početku bili smo okupljeni oko časopisa “Signal”. Najpoznatije ime iz tog perioda je Marina Abramović, danas svetska zvezda performansa. Ljubiša Jocić nam se pridružio sredinom sedamdesetih i svojim poslednjim delima dao značajan doprinos. Tokom osamdesetih, od više desetina stvaralaca, posebno izdvajam Dobricu Kamperelića i Andreja Tišmu koji su i danas veoma aktivni. Polovinom devedesetih obnovili smo časopis “Signal”. To je dalo velik zamah pokretu koji se ogledao u brojnim knjigama, izložbama, akcijama. Najznačajnija imena u ovom novom, preporođenom signalizmu su Ilija Bakić, Slobodan Škerović, Zvonko Sarić i Bogislav Marković.

* U kojoj meri je signalizam uspeo da prodre van naših granica?

- Signalizam je odmah na startu uspeo da pređe granice Jugoslavije i srpske kulture. Tome je posebno doprinela revija “Signal” koju smo objavljivali na srpskom i engleskom jeziku. Imali smo veliki broj inostranih saradnika, od Argentine i Urugvaja do Japana i od Kanade do Australije i Novog Zelanda. Naravno, u prvom planu su bile Evropa i Amerika. Posebno je bila razvijena saradnja sa italijanskim neoavangardistima. Oni su pisali o signalizmu, objavljivali nas u svojim časopisima, izlagali naše radove na izložbama. Prva izložba signalizma nije bila u Srbiji, ni u Jugoslaviji već u Milanu 1971. godine.

* Izbor iz vaše poezije, koji ste sami sačinili, nosi naziv vaše poznate zbirke “Svinja je odličan plivač”. Smatrate li tu knjigu i najboljom?

- Zbirku “Svinja je odličan plivač” izdala je “Prosveta” davne 1971. godine. Ovaj izbor, koji je prošle godine objavila nova, veoma agilna izdavačka kuća “Tardis” ima proširen naziv. Tu su pored “Svinje” još i pesme iz drugih zbirki koje su nastajale krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina kada sam u poeziji koristio kolokvijalni jezik svakodnevne komunikacije, jezik medija, reklama, novinski dnevnopolitički žargon, jezik potrošačkog društva, nastojeći da iz tog dobro izmiksanog galimatijasa izvučem humorne, a često i otrovne poetske žaoke.

* Poslednjih godina objavljujete takozvanu šatro prozu, zasnovanu na slengu, jeziku mladih. Kako dolazite do tih novih neobičnih i veoma duhovitih reči?

- U šatrovački govor ušao sam još krajem šezdesetih prikupljajući građu i stvarajući na njemu. Od svoje prve zbirke u žargonu “Gejak glanca guljarke”, koja je išla u više izdanja, do danas objavio sam nekoliko zbirki u kojima sam koristio ne samo sleng mladih već i tajni govor delinkvenata. U poslednje vreme pišem i prozu, uglavnom kratke priče, ili kako ih zovem šatro žvake. Kako dolazim do šatro reči? Pa srpski jezik je po meni, čak i ovako danas političkom voljom, ili nevoljom razdeljen, jedan veliki i veličanstven jezik. Treba samo imati hrabrosti i baciti se u taj jezički vrtlog, u taj uzburkani okean i tragati za jezičkim draguljima, nalaziti ih i stvarati.


Jezik se iz lavine izliva

Ivanjski kresovi. U tvom oku.

Psalmi ružičasti. Iznad mene

Mir. Grimizni zov ćilibara.

U znojnim šakama. Drhti.

Svetlost jutra. Sve postaje

san. Rascvala tratinčica.

Kažem ti. U poverenju. Sve

postaje reč. Bagrem i belouška.

Jezik se iz lavine izliva.

Gordi gorolomnik.


(Iz rukopisa “Glad za neizgovorljivim”)