Nisam ruski Robert Redford

MEĐU velikim zvezdama svetskog filma koje su igrale u ratnom spektaklu “Bitka na Neretvi” Veljka Bulajića, uz Orsona Velsa, Ričarda Bartona, Jula Brinera, naša publika pamti i ruskog glumca Olega Vidova. Velika popularnost koju je šezdesetih godina prošlog veka stekao u SSSR donela mu je i nadimak “ruski Robert Redford”. Igrao je i u holivudskim bioskopskim hitovima poput “Crvenog usijanja” sa Arnolodom Švarcenegerom i “Divlje orhideje” sa Mikijem Rurkijem.

Ponovo je u Srbiji posle 25 godina (tada je snimao seriju “Vuk Karadžić”), a povod je uloga u psihološkom trileru “Šest dana mraka” u režiji Bendžamina Perija. Vidov glumi Sergeja Nikolajeva, ruskog biznismena koji ima mladu, lepu ženu i porodicu, ali i ljubavnu aferu - koja se završava tragično. Supruga na ljubavnicu baca kletvu...

- Prvi put sam ovde snimao 1968. godine sa rediteljem Nikolom Rajićem film “Ima ljubavi, nema ljubavi”, u kojem mi je partnerka bila - Olivera Katarina. Iste godine sam snimio i film “Uzrok smrti ne pominjati” reditelja Jovana Živanovića, gde su igrali i Bekim Fehmiu, (opet) Olivera Katarina i Bata Živojinović.

* Kako ste reagovali na vest o smrti Bekima Fefmijua?

- To me je veoma potreslo. Umro je nekoliko dana pre mog dolaska, tako da me je ovde dočekala loša vest. Bekim je bio veliki glumac, profesionalac, veoma častan i pošten čovek kome je nepravda smetala.

* Ovde vas najviše pamte po ulozi Nikole u filmu”Bitka na Neretvi”. Kakva vas sećanja vežu za snimanje?

- Najjače sećanje je, naravno, to što sam upoznao Josipa Broza na premijeri u Sarajevu! Kasnije smo proveli i neko vreme na Brionima. Tito je zaista bio veliki čovek, ličnost, pravi “menadžer za odnose sa javnošću” tadašnje SFRJ. Vaša zemlja kao “nesvrstana”, ni ka zapadu, ni ka istoku, taj njegov plan bio je sjajan.

* S kim ste se družili tokom snimanja?

- Druženje s kolegama dok radite je izvanredno, a posebno bih izdvojio Milenu Dravić. Uspomene su zaista lepe, ali kako to već biva, dok snimamo svi smo velika, srećna porodica, po poslednjoj klapi svako se vraća u svoju životnu kolotečinu.

* Ima li neka anegdota vezana za “Bitku na Neretvi”?

- Kada sam posle premijere filma u jednom hotelu iznajmio sobu, nisu hteli da mi naplate boravak, jer sam, tako su mi rekli, poginuo braneći svoju otadžbinu, pa heroju niko neće da naplati račun.

* Da li vam prija nadimak “ruski Robert Redford”?

- To je više smišljeno kao marketinški trik. Tako me je prozvao prijatelj koji mi je pomagao kada sam stigao u Ameriku i počeo karijeru.

* Koje obaveze vas očekuju kada pređete Atlantski okean?

- Uz glumu, kao prioritet, ja sam i producent, pa sam stalno u potrazi za novim poslom. Crtana serija “Mihail Barišnjikov: Priče mog detinjstva” predstavila je Rusiju u dobrom svetlu, pa se opet nadam takvom projektu.

* Poslednji put bili ste ovde pre četvrt veka. Koliko vam se Srbija promenila?

- Uh, mnogo. Ljudi su jako veseli, nasmejani, na licima ima manje brige, a više želje za napredovanjem. Svi su okrenuti budućnosti. Vreme kada sam odlazio iz Srbije, posle snimanja serije “Vuk Karadžić”, bilo je veoma teško i napeto. Za vama su ratovi, bombardovanje, mnogo toga ste prošli i sada je jedino važno ići napred.

* Kažete da ste dugo bili u Srbiji. Koje je onda vaše omiljeno domaće jelo?

- Svako jelo iz Srbije je moje omiljeno jelo. Čim sam stigao naručio sam pljeskavicu. Bože, kako je bila ukusna! Moram da kažem da veoma volim i - dudinje i šljive. Šaka dudinja je pravi užitak za mene.

* Votka, rakija ili viski?

- Svako piće na svoj način, ali samo u društvu pravih ljudi. Ipak, rakija u čoveku budi najdublje emocije, pa pesma, onda, krene sama od sebe.