Ljubav sa hiljadu lica

SMEH, nevoljno odmahivanje glavom, uzdasi i pokoja suza smenjivali su se sa kadrovima nemačkog filma “Trči ako možeš“, reditelja i scenariste Ditriha Brugemana i finskog ostvarenja “Loša porodica” po scenariju i režiji Aleksi Salanpera, koji su nedelju veče prikazani na Festivalu evropskog filma na Paliću.

Ne sluteći da se ideja za film “Trči ako možeš“, o ljubavi između osobe sa invaliditetom i lepe devojke rodila pre četiri godine upravo na ovoj filmskoj smotri, publika u prepunoj Letnjoj pozornici je projekciju, ali obraćanje reditelja na srpskom jeziku, pozdravila gromoglasnim i dugačkim aplauzom.

 Srđan Koljević, moj veliki prijatelj, sa kojim sam na jednom od prethodnih festivala bio član žirija, napisao mi je par rečenica na salvetu, koje sam pokušavao da naučim napamet, ali bezuspešno - priča za “Novosti” mladi reditelj Brugeman. - O priznanjima je tada sa nama odlučivala i Franciska Vajs, kojoj sam dodelio jednu od uloga. Ovakve pozitivne reakcije publike su gotovo svuda gde je film bio prikazan, jer za razliku od drugih, koji osobe sa hendikepom prikazuju sa puno patetike, mi smo život naših junaka prikazali upravo onako kakav jeste - u preplitanju pobeda, poraza, ljubavi, straha...

Iako se svuda u Evropi na sav glas govori o borbi protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom, Brugeman ističe da je ova tema još uvek “tabu”.

- Kod ljudi još uvek vlada stereotip da čoveka u kolicima treba sažaljevati, a samim tim, on nikada nije ravnopravan deo zajednice - objašnjava Brugeman i dodaje da je lik glavnog junaka stvoren još davno, kada su mladići masovno odlagali vojsku izmišljajući da su “nesposobni”. - Dok su svi u vojni odsek dolazili sa uverenjima, momak u kolicima je želeo da služi svojoj državi, da bude od koristi. Pitanje je ko je tu zaista sa hendikepom?

Čuvena Tolstojeva krilatica da “sve srećne porodice liče jedna na drugu, a sve nesrećne su nesrećne na svoj način” vodila je mladog finskog reditelja Aleksi Salanpera da publici širom sveta predstavi jednu “Lošu porodicu”, kako sam kaže, “morbidniju od Simpsonovih, a manje depresivnu od Adamsovih”.

- Moja “filmska” porodica, u kojoj se deca razvedenih roditelja zaljubljuju jedno u drugo, samo pokazuje koliko je institucija porodice poljuljana, iako se svi trude da “prljav veš“ sakriju od očiju drugih ljudi, i da još dugo neće biti okosnica savremenog društva - priča šarmantni Finac. - Kada u nepredvidivoj igri života, prste umeša i sudbina, u koju se svi trudimo da ne verujemo, onda nam ne preostaje ništa drugo nego da slegnemo ramenima i kažemo “nikad ne reci nikad”.