Vraćamo dug Meši

IZVANREDNO se osećam u Beogradu, širok je, prostran u svakom pogledu, tolerantan, spreman da gostoljubivo primi svakog, suviše velik da bi mogao biti sitničav, i osećam se u njemu prekrasno, zapisao je u svojim „Sjećanjima“ Meša Selimović. Grad u kome je živeo svojih poslednjih devet godina u nedelju će mu se odužiti otvaranjem spomen-ploče na zgradi u Jovanovoj 37 gde mu je bio dom. To je, da podsetimo, deo velike akcije našeg lista „Vratiti dug piscima“ čiju je organizaciju preuzelo Ministarstvo kulture.

„Sjećanja“ su objavljena 1976. i odmah postala bestseler. Objašnjavajući šta ga je navelo da ih napiše Meša je rekao: „Želeo sam da kažem istinu o sebi ili bar ono što se meni čini da je istina. Drugo, dao sam priliku ljudima da tu istinu, ukoliko misle drugačije, ospore, ili da me upozore, kako bih ono što sam izneo mogao braniti ili ispraviti. I najzad, da kažem, šta mislim o svojim delima...“

U jesen iste godine narušeno zdravlje je počelo da pokazuje znake novih slabosti: lekari su konstatovali oduzetost leve strane tela i duboko poodmaklu arteriosklerozu. Pošto se malo oporavio početkom novembra uputio je pismo Odeljenju jezika i književnosti SANU još jednom ističući da pripada srpskoj literaturi dok književno stvaralaštvo u BiH, kojem takođe pripada, smatra „samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika“. Usledili su novi politički napadi, ovoga puta iz pera prof. dr Fuada Muhića, člana CK SK BiH, što je veliki pisac ovako prokomentarisao: „Politika je molitva... Važi za svaku priliku.... A molitve vrede koliko vrede...“

U bolnici je proveo skoro tri meseca, a početkom 1977. ponovo mu je pozlilo. Na običnom papiru, u bolesničkoj postelji, napisao je svoju oporuku u kojoj je između ostalog i ovo: „Živeo sam svakojako, ali većinom pošteno, a to me ispunjavalo zadovoljstvom. Kažem većinom, jer se dešavalo da načinim i nepoštenu stvar, kao i većina ljudi, mada nikome nisam naneo zlo, barem ne ozbiljno. Patrijarhalno vaspitanje, a docnije komunistički moral (i ono što sam ja pod tim zamišljao), terali su me da mislim o drugim ljudima, a radije sam pristao na svoju štetu nego na tuđu... To me često stajalo spokojstva i sigurnosti, ali sam uvek više voleo da budem prevaren, nego pokvaren, više sam voleo da ispadnem naivan nego surov“.

Iako je bolest neumitno napredovala na izmaku leta 1978, primio je u svom domu u pižami reportera „Večernjih novosti“ Momu Pavkovića, kome je rekao:

- U bolesti kao što je moja, gde je čovek vezan za postelju, mnogo se razmišlja. Mene najviše muči to što mi se čini da sam jako malo napisao, ali moje prilike su bile takve. Ima mišljenja da sam za kraći period koliko sam stigao, dao prilično, ali ja se ne mirim sa tim. Ne samo rat, nego i druge obaveze, kasnije uticale su na to da književni posao počnem sa zakašnjenjem... Mislim da sam u svojim delima bio, koliko to čovek i pisac može da bude, istinit i prema sebi i prema onima koje volim i koje ne volim.

I pored svega nastojao je da piše teško i sa mukom, pridodajući rečenicu po rečenicu nedovršenom romanu „Krug“. Izuzev najbližih prijatelja koji su ga redovno obilazili, druge nije primao. O svemu se stara Darka, brižna i preduzimljiva kao i uvek. Ona je i odlučila da sedam svezaka „Kruga“ poveri Nikoli Vujičiću tada mladom pesniku i uredniku studentskog časopisa „Znak“. Sećajući se tih dana, Vujičić za „Novosti“ kaže:

- Želeo sam da ekskluzivno objavim deo iz neobjavljenog rukopisa, a na moje ogromno iznenađenje i oduševljenje Darka mi je uručila sve ispisane stranice nedovršenog romana. Pisao je olovkom i nalivperom na desnoj strani svezaka, a na levoj stavljao primedbe, ćirilicom i latinicom i ekavicom i ijekavicom. Neke reči su bile nerazgovetne, pa mi ih je Darka rastumačila. Ceo tekst sam prekucao, deo je objavljen u „Znaku“, ali posle nekoliko meseci Meše više nije bilo sa nama. Izdavači su se kasnije otimali ko će knjigu da objavi. Roman je izašao u BIGZ-u, ali uz jednu intervenciju izdvača. Naime, pošto su se u knjizi pod punim imenima pominjale tada visoke političke ličnosti, kao što je bio Branko Mikulić, zatraženo je da se stave samo inicijali. Iako nedovršen, „Krug“ je dobio nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu.

Poslednjih meseci Meša više nije mogao ni da čita. Gledao je televiziju, a knjige, časopise i novine satima mu je čitala supruga. Kao i sve drugo u životu i tešku bolest, potpunu oduzetost leve strane tela podnosio je s mirom i strpljenjem. Više nije hteo u bolnicu, želeći da kraj dočeka u svojoj kući. Umro je nesnosne sparne noći, 11. jula 1982, dok je gledao prenos finala Svetskog prvenstva u fudbalu Italija - SR Nemačka. U nedelju je ponovo veliko fudbalsko finale, kakvih će biti i narednih godina i decenija. Kao što će uvek biti i brojnih Mešinih poklonika koji će u njegovim neponovljivo mudrim knjigama tražiti odgovore na neka večna pitanja ljudske egzistencije.

ZAŠTO MEŠA

ODGOVARAJUĆI na jedan neočekivan napad Marka Ristića u kome se, uzgred, na nedoličan način poigrao njegovim imenom („Meša alijas Mehmed“), Meša Selimović je objasnio: „Meša je muslimanski hipokoristikon od Mehmed, i od prvog svog romana („Tišine“, 1961), potpisujem se na taj način, jer me tako znaju i zovu svi moji poznanici i moja rodbina još od mladosti. U ostalom, u čemu je greh upotreba hipokoristika? (Augustin - Tin Ujević, Mehmedalija - Mak Dizdar, Jakov - Jaša Ignjatović, itd,)...“

ŽIVOT SA PRIJATELJIMA

- Sreća je moja, ogromna zaista, što sam naišao na nekoliko odličnih prijatelja koji me vole i cene, i spremni su da mnogo učine i za mene i za moju decu - napisao je Meša u oporuci. - To su Dobrica Ćosić i Žika Stojković pre svega, i ja im se bezmerno zahvaljujem na divnom osećanju koje pruža sigurno prijateljstvo, zatim Risto Trifković, Vera Marjanović, dobrim delom Borislav Mihajlović - Mihiz, Antonije Isaković, Vlado Čerkez i drugi koji su uvek bili spremni da mi učine dobro. Pominjem sa radošću svoje sestre i braću, kao i Darkine sestre, koji su uvek, i u dobru i u zlu, bili blizu nas. Ostale prijatelje ne pominjem, mnogo ih je, i život mi je, njih radi, bio radost... Želim da Darka, Maša i Jasenka žive u Beogradu, jer u Bosni ima ljudi koji su kivni na moje držanje, na moju nezavisnost i na moj uspeh, pa bi se mogli sitno osvećivati mojoj porodici (mada je daleko više onih koji su me voleli: ne kažem ovo napamet).

SLIKE UTEHE I SETE

VELIKI ljubitelj i poznavalac slikarstva Meša Selimović je, iako već uveliko bolestan, uspeo da napiše kraći tekst za monografiju o Mersadu Berberu.

- Ja znam da me njegove slike privlače, da ih gledam i istinski uživam. One mi pružaju veliku radost, utehu i setu. One me podsećaju na moju rođenu Bosnu sa svim njenim suprotnostima, sa svim njenim nežnostima i grubostima. Berber traži onu istinski voljenu Bosnu, bez laži i lakiranja, što sam i ja pokušao u mojim knjigama. Sećam se da imam jednu njegovu sliku „Prusački Ulema“. Svi koji dođu kod mene, stanu, dugo posmatraju sliku i ne mogu da se odvoje od nje. Ja mislim da je to najviše što jedan slikar može, treba i želi da doživi.