DERVIŠ, a zatim i "Tvrđava" doneli su Meši Selimoviću u njegovim sarajevskim godinama i te kako zaslužena ne samo književna već i društvena priznanja. Ali uz pohvale i uvažavanja stalno su stizale sitne ljudske pakosti, zavist nedarovitih, ideološka sumnjičenja i partijske hajke, za to vreme nimalo naivne. Veliki pisac je bio primoran da se stalno brani i opravdava od raznih optužbi a najčešće zbog svojih veza sa Beogradom i SKZ, koja je, ne samo iz ugla BiH moćnika, smatrana bastionom nacionalizma. Kap je prevršila čašu kada se posle moždanog udara suočio sa neočekivanom hladnoćom i ravnodušnoću sredine u kojoj je živeo i tada je odlučio da pređe u prestonicu gde je imao pouzdane prijatelje.

Na zgradi u Gospodar Jovanovoj 39 gde je proveo devet godina u subotu će svečano biti otkrivena spomen-ploča. Biće to prva od niza obeležja našim književnim velikanima, početak velike akcije "Vratiti dug piscima" koju su inicirale "Večernje novosti", a organizaciju preuzelo Ministarstvo kulture.

Uoči preseljenja u pismu jednom prijatelju Meša je zapisao: "Bosna je teška, teretna zemlja i ovdje nije lako živjeti, ako je čovjek samo za santimetar viši od prosjeka. Meni je slučaj dao taj santimetar, i osudio me na ispaštanje". Marta 1973. počeo je da pakuje stvari, a šetajući se sa suprugom Darkom na Baščaršiji sreo je nekoliko prijatelja pisaca kojima je rekao: "Ja večeras putujem i nikad se više u ovaj grad neću vratiti".

BOŽIĆ DARKA
PODSEĆAJUĆI se na svog dugogodišnjeg prijatelja Matija Bećković za "Novosti" kaže:
- Postavljanjem spomen-ploče na kući u kojoj je stanovao i umro u sazvežđu znamenitih ljudi koji su živeli u Jovanovoj ulici dodaje se i zvezda Meša Selimović. Na četvrtom spratu te zgrade bilo je njih četvoro: Meša i Darka i ćerke Maša i Jasenka. Tu se godinama orio Darkin smeh koji nije bio uvek samo smeh nego čas štit a čas zastava. Ta žena ga je podsećala da nikad ne zaboravi istinu i ohrabrivala na najveće umetničke i ljudske podvige. Da ima pravde na toj ploči bilo bi i Darkino ime, ali jedina koja bi sigurno bila protiv toga bila bi ona sama kao što je bila i protiv one raskošne posvete na "Dervišu i smrti" gde je ostalo samo njeno ime. Meša Selimović je napisao u "Sećanjima": "Da ona nije bila pored mene u životu ne bih uradio ni delić onoga što sam uradio. Bez nje bih sigurno bio sitan profesor ili srednji partijski rukovodilac (što ne bi bila nikakva tragedija, konstatujem samo činjenice)". Je li slučajno da se ta žena prezivala Božić, a zvala Daroslava Darka. I sada znamo da bez nje, čijeg imena nema na toj ploči, te ploče ne bi bilo.

Na železničkoj stanici, kako je zabeležio književni biograf Radovan Popović, ispratili su ga Risto Trifković, Anđelko Vuletić, Tanja Dugonjić, Željko Marjanović sa suprugom... A u Beogradu dočekao ga je Dobrica Ćosić koji je o tome u svom dnevniku zabeležio:

"Došao je s Darkom da stanuje kod nas dok ne dobije stan, dajući nam priliku da im uzvratimo gostoprimstvo koje su nam ukazali pretprošle godine, čime je Meša, uz prijateljstvo demonstrirao i političku solidarnost sa mnom. Bila je to meni izuzetno značajna podrška. Sledilo je njegovo izvanredno držanje u krizi Srpske književne zadruge, pa pisma CK Saveza komunista Bosne i Hercegovine Josipu Vrhovcu, hrvatskom komunističkom funkcioneru, u kojem je branio Zadrugu i mene od partijskih optužbi za nacionalizam. Preko Gileta Đurića zamolio sam Branka Pešića da nađe Meši stan; Branko je obećao da će to da uradi. On je čovek koji razume od kolikog je značaja da Beograd lepo primi Mešu Selimovića."

I vrlo brzo svoj novi dom našao je u Jovanovoj, gde se osećao vrlo prijatno i spokojno, okružen ljudima sa kojima je mnogo toga mogao da podeli. Krug porodičnih prijatelja bio je veliki: Dobrica Ćosić i Božica, Antonije Isaković i Leposava, Živorad Stojković i

Ružica, Matija Bećković i Vera, Slobodan Selenić i Merima, Mića Popović i Vera, Erik Koš, Vojislav Lubarda, Stevan Raičković, prof. dr Aleksandar Milošević koji mu je bio lekar... Druženja su bila intenzivna, zadovoljstvo mu je bilo da sa prijateljima ode do Grocke. Do obližnjeg izletišta išao je svojim autom, italijanskim "fijatom 1300", i uživao u brzoj vožnji. Voleo je da igra preferans, a najčešći partneri su mu bili Mihiz i Selenić. Kartali su se i kada su bili na putu, pa je tako jednom prilikom, na Sterijinom pozorju u Novom Sadu, u žaru neizvesne partije Meša propustio voz za Beograd.

Ali kada je počinjao ozbiljnije da radi na nekom rukopisu bio je tome u potpunosti posvećen i sve ostalo odlazilo je u drugi plan. Pisao je noću, posle 22 sata uz prisustv

o Darke koja je za to vreme heklala ili čitala. Po završetku poglavlja čitao joj je tek ispisane redove. Ispod moćnog pera počeo je da se nazire novi roman "Začarani krug" (kasnije će to biti samo "Krug").

Već načetog zdravlja, deo dragocene energije, međutim, morao je da posveti i nekim aktuelnim dešavanjima, braneći kao izuzetno častan čovek principe do kojih je držao. Oglasio se povodom političkih osuda knjige Predraga Palavestre "Posleratna srpska književnost 1945-1970" zbog toga što su neki bosanski književnici (među kojima je bio i Meša), uneti u srpsku književnost:

- Ja sam iz muslimanske porodice, iz Bosne, ali po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi koliko i bosanskoj, jer jednako poštuje i svoje poreklo i svoje opredeljenje. Jednako sam emotivno i duhovno vezan i za jedno i za drugo. I sve to smatram svojom privatnom stvari i ne bih tome poklanjao veću pažnju da to odjednom nije postao problem dana i da zbog mene neopravdano ne stradaju drugi ljudi.

U međuvremenu je završio roman "Ostrvo" koji je sarajevska "Svjetlost" odbila da štampa tražeći da se izbace dva poglavlja političke prirode: "Treba li da umre stari Mandarin" i "Tuđa zemlja tuga je golema". Istovremeno pripremljenu i najavljenu emisiju o Meši TV Sarajevo je odložilo do daljeg. Srećom, "Prosveta" je prihvatila i odmah štampala "Ostrvo".

U svim takvim neprijatnim situacijama Meša se držao izuzetno dostojanstveno i gospodski o čemu je Mihiz ostavio ovakav zapis: "Voleo je, kako to kod mudrih i uzdržanih ljudi često biva, veseo duhovit svet, sebe nikad nije puštao preko granice gde prebrza i olaka reč drugome nanosi uvrede, a misli nered i štetu. Čovek mnogih znanja i dugih čitanja, klonio se podataka i navoda, pretpostavljajući muku i radost sopstvenih nalaza i otkrića. Nikad nisam sreo čoveka čiji je poziv da kazuje i saopštava, a da ume tako lepo, tako umno da sluša i čuje."