NA podugačkom “spisku” nezasluženo zaboravljenih Srba, da spisak zaista postoji, neizostavno bi bilo ime Simeona Milutinovića Sarajlije (1791- 1847), umnog i obrazovanog čoveka svoga vremena, istoričara, književnika, prevodioca... Da Sarajlija potpuno ne bude prepušten tami zaborava, pobrinulo se Društvo za nauku i stvaralaštvo “Logos” iz Bačke Palanke, malog mesta kraj Novog Sada, objavivši njegova sabrana dela u šest tomova.

Mada su od smrti Sime Milutinovića, savremenika srpskih ustanaka i svedoka rađanja mlade srpske države, Njegoševog učitelja i pesnika koga je uvažavao i veliki Gete, protekle 163 godine, ovo je prvi put da su objavljena njegova sabrana dela. A, ostavio je potomstvu značajno pisano svedočanstvo o istoriji Srbije (1813-1815), istoriju Crne Gore, spev o Milošu Obiliću, knjige trojebratstvo i trojesestarstvo i čuveno pevanije “Srbijanka”.

Ovo je veliki poduhvat i za znatno veće izdavačke kuće nego što je bačkopalanački “Logos”, na čelu sa glavnim i odgovornim urednikom Nebojšom Kuzmanovićem.

- Sabrana dela Sime Milutinovića nisu objavile ni Kneževina ni Kraljevina Srbija, ni država SHS, ni Kraljevina Jugoslavija, ni SFRJ, ni SR Jugoslavija, pa ni država Srbija. Nama je dopala ta čast i mi smo ponosni što budućim generacijama ostavljamo delo ovog velikog sunarodnika - kaže Kuzmanović.

Mišlju o “oduživanju duga Sarajliji” nosila se prethodnih decenija i Srpska akademija nauka i umetnosti, ali ta ideja nikada nije realizovana. Tek, za objavljivanje Sarajlijinog sabranog dela, uz Kuzmanovića, zaslužni su i neposredni saradnici - Pero Zubac, urednik izdanja, Žarko Dimić, istoričar i priređivač, prof. dr Jovo Radoš, Milovan Vitezović, naš najbolji upućenik u delo Sarajlijino i Miljenka Vitezović, koja je njegov staroslovenski prilagodila savremenom srpskom jeziku.

Milutinovićev životni put trajao je 56 godina, a bio je dinamičan i mukotrpan. Često je, zbog mimoilaženja sa aktuelnim srpskim vladarima, bio prinuđen da napušta Srbiju, ali joj se uvek vraćao. Rođen je u trgovačkoj porodici u Sarajevu. Otac Simeon, poreklom iz užičkog kraja, bežeći od kuge preselio se u Sarajevo, gde se oženio čuvenom lepoticom Anđelijom Srdanović.

Kasnije se porodica preseljavala u više navrata pa je Sima školovanje započeo u Zemunu, a potom je obrazujući se prošao mnoge krajeve od Sremskih Karlovaca i Vidina do Lajpciga, preko Besarabije do Crne Gore.

U Sremske Karlovce trinaestogodišnji Milutinović dospeo je 1804. godine, upisavši se u Prvu srpsku gimnaziju koja je, iako osnovana 1791. već bila na dobrom glasu. Iz vremena đakovanja u Karlovcima koje se poklopilo sa Prvim srpskim ustankom i uspesima Karađorđa, nije sačuvana jedna od prvih Siminih pesama “Spomen karlovačkih godina”. Ali, nije dugo trajalo ni Simino školovanje u najstarijoj srpskoj gimnaziji. U drugom semestru treće godine, 1807, izbačen je iz škole jer se zajedno sa Dimitrijem Davidovićem i još nekim đacima zamerio vrhovnom gimnazijskom patronu, mitropolitu Stefanu Stratimiroviću “čitanjem zabranjenih knjiga i pisanjem slobodnih stihova.”

Put je Milutinovića dalje vodio u Peštu, pa u Beograd, gde upoznaje Dositeja, a potom i Vuka Stefanovića Karadžića. Zahvaljujući Vukovoj podršci, 1811. godine o Vidovdanu, objavio je svoje prve stihove “Raspjev slavom otečestva ushićena Srpčića”.

Docnije je Sarajlija pisao većinom političke i prigodne ustavobraniteljske pesme, dinastičke ode i stihovane brošure prilagođene potrebama toga vremena, koje, istina, nisu imale značajniju književnu vrednost. Sve do tragedije “Obilić”, u kojoj je dramatizovao kosovsku tragediju. Prema sudu književnih istoričara, Sarajlija je za složenu dramsku kompoziciju imao manje smisla nego za ep, ali smatraju da je ipak bio najplodniji i najraznovrsniji srpski pisac svoje generacije i, uz Vuka, najbolji poznavalac naše narodne poezije.

Najbolje i najobimnije Sarajlijino delo je epski spev “Serbijanka”, iz 1826. godine, u kojem je, po uzoru na Ilijadu, opevao Prvi i Drugi srpski ustanak. Ova četvorodelna knjiga bila je propraćena i pohvalama i pokudama. Pohvale nije štedeo Johan Volfgang Gete, koga je Sima Milutinović po izlasku svog dela posetio u Vajmaru.

- Pregledavši ovo delo, našli smo da je cela stvar vrlo značajna. Želeli bismo da se ovaj spev prevede... - zabeležio je Gete. S druge strane, Vuk, koga je Sarajlija veoma poštovao, mada često nisu bili istomišljenici, prigovorio je da je “objavljenije dobro, samo što je visoko ili, ako smijem reći tavno i išarano ruskim riječima”.

Sarajlija, svestan vrednosti svog jezičkog i pesničkog koncepta, odgovorio je Vuku nadmoćnim tonom:

Za moj pravopis ne staraj se ništa. Ja nijesam, a ni ti, onaj što ugađa svakome u svijetu”.

Ne ugađajući preterano nikome, Sarajlija je burno proživeo svoj život i okončao ga u Beogradu, osiromašen i zaboravljen od onih koje je veličao u svojim delima. Jedan od najznačajnijih srpskih književnika izdahnuo je na rukama svoje verne supruge Marije Punktatorke. Njoj je na umoru Sima poručio da pomaže sirotinji, a poslednje reči bile su mu: “Kad bih se ponovo rodio,želeo bih da budem ovo što sam bio”.

Sarajlija je sahranjen 1. januara 1848. kod Markove crkve u Beogradu. Njegovo telo spušteno je u grob Joakima Vujića jer porodica nije imala mogućnosti da ga dostojnije sahrani.


VUK

SVOJOM najdražom replikom u TV seriji o Vuku Karadžiću, Milovan Vitezović smatra rečenicu: “Još svog Boga Srb imade mrvu”, koju Sima Milutinović Sarajlija izgovara dok, po odobrenju turskog age kod Stambol kapije (današnji Trg Republike), poji vodom Srbe nabijene na kolac.

- Ta Simina rečenica može se primeniti i na sva naša teška potonja vremena - kaže Vitezović.


NJEGOŠ

NA Cetinju se Sarajlija obreo 1827. godine, posle razmirica sa knjazom Milošem, a došao je preko Trsta, Zadra, Herceg Novog i Kotora. U Crnoj Gori prihvatio ga je i za svog ličnog sekretara imenovao ostareli vladika Petar Prvi. Izmirio je, pri tom, sve Milutinovićeve dugove u Lajpcigu. Ubrzo je Sarajlija počeo da podučava i mladog Njegoša i da sakuplja narodne crnogorske pesme.


MEDAKOVIĆ

KADA je akademik Dejan Medaković svojevremeno čuo da će sabrana dela Sime Milutinovića Sarajlije biti objavljena, rekao je Nebojši Kuzmanoviću, uredniku izdavačke kuće “Logos” u Bačkoj Palanci i ovo:

- Objavljivanjem sabranih dela, vi ćete Simi podići spomenik značajnij