GRUPA glumaca istu predstavu, “Životinjsko carstvo”, igra već šest godina kada stiže vest da će se umesto nje na repertoaru naći novi naslov, a s njim i nova podela uloga: lav iz prethodne predstave biće jaje na oko, marabu flaša kečapa, mungos je mlin za biber, a antilopa - parče tosta...
Ovo je siže, na prvi pogled komičnog komada Ronalda Šimelpfeninga, koji ćemo u subotu uveče premijerno gledati na Sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta, u režiji Ksenije Krnajski. Ko je kakva “životinja” (ne samo) u glumačkom carstvu, na šta su sve prisiljeni da bi opstali, ko je predodređen za glavne role a ko za epizode - neka su od pitanja koja otvara večerašnja premijera:
- Predstava se bavi svim onim što je glumačka stvarnost. U ansamblu je i frka hoće li posla uopšte biti, da li će se produžiti ugovori. Puno je napetosti, pa isplivavaju i intimni problemi - objašnjava Miloš Đorđević, Lav u “Životinjskom carstvu”. - Na kraju, i pored otpora i protesta, glumci legnu na rudu jer treba ’leba da jedu... Publika je voajer u predstavi: posmatra šta se dešava u glumačkom salonu, “s leđa” gleda dešavanja na pozornici. Priča je interesantna za sve, pogotovo za nas glumce, nagoveštava vreme koje i kod nas neminovno stiže - neizvesnost rada po ugovoru.
* “Životinjsko carstvo” je i priča kako se do uloga dolazi?
- Usput se vidi da je jedan od sigurnih načina put preko kreveta: bilo da su u njemu muškarac i žena ili dva muškarca... Onda je već sve jednostavnije. Za slavu je dovoljno i samo pojavljivanje u medijima - poznato lice prodaje proizvod.
* Koliko su ovakve pojave postale i deo naše stvarnosti?
- Ne znam da li može da bude gore. Već sada je strašno. Uprljano, bez smisla. I sam sam došao u situaciji da sa 35 godina, s detetom i ženom (takođe glumicom), a samim tim uz pojačanu brigu i odgovornost, nemam više motiva da se trudim. Izgleda što je besmislenije to što radiš, više imaš posla! Ovo je zemlja u kojoj se veoma dobro živi od stare slave... Ima kolega koji urade jednu dobru ulogu i od toga “žive” do kraja karijere. Ne postoji potreba za kontinuitetom kvaliteta. Kada se proslave, čak i u lošoj seriji, misle da je dovoljno što su poznati i da pozorištu treba da imponuje što su uopšte na sceni. Malodušnost je posledica vremena u kojem živimo, ne samo u umetnosti. Svuda je zavladala linija manjeg otpora.
* Da li zbog toga mnogi poznati i priznati glumci, kao i reditelji, sve češće rade iz sopstvenih “fioka” - s već izvedenim i mnogo puta oprobanim rešenjima?
- Žao mi je što neki zaista izvanredni glumci rade uloge kao da im je za njih dovoljno pet minuta razmišljanja. Sve je manje odgovornosti prema pozorištu, reditelju, kolegama. Znaju da to neće ništa promeniti: kako god neku ulogu uradili, imaće posla kao i do sada. A gluma je trening. Ako “primiriš“ svoj dar, izražajni kapacitet, ne trudiš se - više taj plamen niko ne rasplamsa. Onda ti ostaje da posegneš za alkoholom ili nekim drugim stimulansom, ne bi li pobedio sopstvenu nemoć posle trideset godina na sceni. Viđao sam starije kolege kako posle mnogo decenija počinju da se tresu od treme.
* Ova predstava je i priča o pristajanju na nekada male, ponižavajuće zadatke zarad golog opstanka?
- Odavno je to postalo naša surova realnost. Zato se posebno divim glumcima slobodnjacima. Dođeš u situaciju da prihvatiš stvari za koje si ranije govorio “nema šanse”. Sve češće se ide ispod svakih kriterijuma. Zbog toga to i jeste “životinjsko carstvo”. Inače, u predstavi je zebra vladala sve dok nije došao lav i rekao: “Hoću tu krunu!” Dakle, reč je o vlasti, podmićivanju, lobiranju - kao i u životu.
* Dokle se može ići u pristajanju?
- Do donje granice ljudskog, pa onda i umetničkog dostojanstva. Granica je kod različitih ljudi različita. Neko više radi zato što pristaje, neko ne. Ali, niko ne bi smeo da dozvoli da se zgadi sam sebi. Lično, i radio sam i nisam, ali nikada nisam došao u situaciju da me bude sramota. Nadam se da neću ni morati. Istina, snimao sam i ja serije i likove koji mi se nisu dopadali, ali sam se trudio bar što se tiče mog dela posla da me ne bude stid. Dok si mlad, više pristaješ na neke male, ponekad nedostojne zadatke. Ali, dođeš u neke godine kad sam sebi kažeš “sad je dosta”...
* Kakvu reakciju publike pretpostavljate na “Životinjsko carstvo”?
- Sigurno će se smejati, ali to nije komedija. Smejaće se iz odbrane, zbog prepoznavanja nekih likova i situacija. Meni je ovo drama, ništa u njoj ne vidim komično. Tekst je potresan, pogađa me na ličnom nivou.
* I među glumcima ima onih čija se, kao i kod vašeg lava, moć podrazumeva a ne dokazuje?
- Peter koga igram pripada onoj vrsti glumaca koji igra lava na sceni, ali očekuje da se tako i van nje odnose prema njemu. Nije slučajno da je dobio baš tu ulogu. Dovoljno mu je da igra lava, nije važno kako. U stilu “ja igram samo glavne uloge”. I nije važno da li ih igram loše ili uvek isto. Kako se dolazi u tu poziciju? Rekao bih kombinacijom ličnog marketinga, angažmanom ljudi koji te od starta podržavaju, uz zajedničke ciljeve i interese. Zar se retko, iz predstave u predstavu, “ispomažu” glumci i reditelji?

PREDSTAVE
NAŠ sagovornik ima desetak “živih” predstava na matičnoj sceni, Narodnom pozorištu: “Figarova ženidba i razvod”, “Car Edip”, “Vesele žene vindzorske”, “Nova Stradija”, “Pokojnik”, “Ženidba”, “Seksualne neuroze naših roditelja”, “Ronalde, razumi me”. U Bitef teatru gledamo ga u “Slučaju Vojceka Hinkemana”, u UK “Vuk Karadžić” je njegov “Trtmrtživotilismrt”, a u “Buhi” - “Bogojavljenska noć” i “Pipi Duga Čarapa”.