U srcu misao o Bogu

 RUKE su mu neobične: ružne, čvorovite zbog proširenih vena, pa ipak pune osobite izrazitosti i stvaralačke snage. Takve je ruke verovatno imao Leonardo da Vinči. Takvim rukama mogućno je sve raditi. Ponekad, u razgovoru, miče prstima, postepeno ih steže u pesnicu, a onda je odjednom otvori i u isti mah rekne dobru, značajnu reč. Nalik je na Boga, ali ne na Savaota ili Olimpijca, već na onog ruskog Boga koji “sedi na klenovom prestolu pod zlatnom lipom” i mada nije mnogo veličanstven, lukaviji je, možda, od svih drugih bogova.
Tako je Lava Nikolajeviča Tolstoja opisao Maksim Gorki u jednoj od svojih beležaka o savremenicima. Novo izdanje na srpskom romana “Rat i mir”, ovog gorostasa svetske književnosti, uskoro će se naći pred čitaocima, zahvaljujući novoj ediciji Kompanije “Novosti” pod imenom “Zlatni Rusi”. U sredu, 10. marta, na kioscima će biti u prodaji prva knjiga Tolstojevog slavnog dela, po simboličnoj ceni od 30 dinara. Druga knjiga romana “Rat i mir” biće u prodaji 17, a treća 24. marta. Do kraja maja, na kioscima će se svake srede pojavljivati novi naslov iz naše novopokrenute biblioteke, koja će doneti deset velikih ruskih pisaca u 12 knjiga. Osim prvog dela “Rata i mira”, svaka knjiga će se prodavati po ceni od 390 dinara.
Gorki je primetio da je misao koja češće nego sve druge nagriza Tolstojevo srce - misao o Bogu.
- Ponekad izgleda da to i nije misao, već snažan otpor nečemu što oseća nad sobom. On o tome govori manje nego što bi i sam želeo, ali uvek - misli. Teško da je to znak starosti, predosećanje smrti, ne, mislim da je to kod njega zbog divnog ljudskog ponosa - smatrao je Gorki.
Tolstoj je radio oduševljeno, s poletom i radošću koji se prenose i na čitaoca. Ono što čini osobitu draž “Rata i mira”, mladalačko je srce, piše Romen Rolan u knjizi “Život Tolstojev”. Nema drugog Tolstojevog dela koje bi bilo toliko bogato dečjim i mladićkim dušama, a svaka od njih muzika je iz najčistijeg izvora, sa ljupkošću koja raznežuje kao neka Mocartova melodija: mladi Nikolaj Rostov, Sonja, jadni mali Peća. Najdraža je Nataša. Drago devojče, nasmejano, neobično, koju vidimo kako uz nas raste, koju pratimo kroz život sa čednom nežnošću koja se može imati samo za sestru.
Niko ne kaže da je Tolstoj pisao kratko, ali ga je teško nazvati opširnim. Čitati “Rat i mir” je poput odlaska na odmor: žao ti je kad se završi, rekao je jednom Aleksandar Genis.
- Sa žaljenjem privodeći kraju čitanje “Rata i mira”, pomislio sam kako u 21. veku takvih romana više neće biti. Nije ih, doduše, bilo ni u 20. veku. Svaki, pa i moćan talenat, bio to Pasternak ili Solženjicin, bio je prinuđen da se bori sa izazovom Tolstoja, ne posedujući njegovu osnovnu prednost - prvenstvo. Prvu rusku epopeju čini svojstvo koje ne podleže analizi - besprimerna životnost. Otuda roman “Rat i mir” ne može da zastari - smatra Genis.
Po njegovom mišljenju, školski spor o tome šta je u Tolstojevom romanu interesantnije - rat ili mir, nije uopšte lišen smisla.
- Odabravši jedno ili drugo, odlučićemo šta se u čemu ogleda: rat u miru ili mir u ratu? “Mir” kod Tolstoja podseća na “rat” još i time što radnja konstantno zahteva uvođenje novih snaga na ratište. U svom romanesknom domazluku Tolstoj smenjuje intenzivni i ekstenzivni metod. Za njega se, kao za starog Rostova, može reći: “Grof je voleo nova lica”. U romanu ih je 4.000! Tako gusto stanovništvo epopeje objašnjivo je time što služi kao gorivo radnje. Tolstoj prati junaka sve dok radnja ne dostigne vrhunac... Svaka nova epizoda uvodi se pomoću novog junaka. Događaji se ne nižu za osnovnom temom, već se otvaraju kao lepeza. Ta rasipna kompozicija zahteva ogromne ljudske resurse. Tolstojev genije je u tome da se rezerve čine neiscrpnim, a roman beskonačnim - smatra Genis.

PAPRENE REČI
U svojim “Portretima savremenika” Maksim Gorki beleži o Lavu Tolstoju sledeće:
“O ženama govori rado i mnogo, kao francuski romansijer, ali uvek sa onom grubošću ruskog seljaka... Danas, u Bademovoj šumi, zapitao je Čehova:
- Jeste li jako raspusno živeli u mladosti?
Anton Pavlovič se zbunjeno osmehnuo i, čupkajući bradicu, promrsio nešto nerazgovetno, a Lav Nikolajevič, gledajući u more, priznade:
- Ja sam bio neumoran...
Rekao je to skrušeno, upotrebivši na kraju rečenice paprenu, seljačku reč. Tada sam prvi put primetio da je tu reč izrekao tako jednostavno kao da ne zna bolju kojom bi je zamenio. I sve slične reči koje su izlazile iz njegovih kosmatih usta zvuče jednostavno i obično, gubeći negde svoju soldatsku grubost i prljavštinu.”