O Lenki Dunđerskoj napisana je, valjda, najlepša ljubavna pesma na srpskom jeziku. Moralo je u toj devojci biti toliko svetlosti i tame bar koliko je tamnog svetla u stihovima zavetne Lazareve poeme. Sve što sam sakupljao ovih godina bilo je u službi nakane da se osvetli ona kao biće iz jave a ne iz sna pesnikovog. Traganje je bilo dugo i neće prestati kao što ne prestaje bruj krušedolskih zvona i stihova “Santa Maria della Salute”. Ovo su reči Pere Zupca, jednog od naših najistaknutijih savremenih pesnika koji je posle dugog iščitavanja starih i novih knjiga, rukopisa i novina, kao i razgovora ispisao dragocenu knjigu “Lenka Dunđerska”. Ovu, kako je sam nazvao, lirsku studiju na svet su ovih dana izneli i objavili “Media invent” i “Tiski cvet”.
O velikom poeti Lazi Kostiću napisano je brdo knjiga i studija i gotovo da je svaki detalj iz njegovog života osvetljen. O njegovoj poslednjoj i najvećoj ljubavi izuzetno malo: Lenka Dunđerska (1870-1895) ostala je zagonetna i zaboravljena iako je još premudri Milan Kašanin upozorio da je “ona presudna u životu pesnikovom i tako važna po istoriju naše književnosti”.
* Šta vas je podstaklo da se sa toliko truda i ozbiljnosti pozabavite Lenkom Dunđerskom?
- Moj pokušaj da osvetlim, zatamnjen u pamćenju, lik Lenke Dunđerske, vraćanje je duga porodici Dunđerskih, velikim dobrotvorima srpskog naroda i bar delimična, koliko je u mogućnosti pojedinca, odmena i nadomeštaj nepostojanju belega odavanja počasti i zahvalnosti Lazaru Dunđerskom i njegovim sinovima i kćerima za sve što su učinili na polzu narodu, od podizanja Srpskog narodnog pozorišta u dvorištu svoga hotela do osnivanja Angelijanuma u Pešti, zavoda za brigu o srpskom devojaštvu. Dakako, moje dugo bavljenje izučavanjem dela Lazara Kostića nije moglo da mimoiđe devojku kojoj su posvećene dve velike njegove pesme. I svakako, podstakla me sretna mogućnost da o svemu što me zanima mogu da razgovaram sa gospođom Teodorom Dunđerski-Đurić, unukom Gedeona Dunđerskog, najmlađeg brata Lenkinog i praunukom Ilije Ognjanovića Abukazema, koja je nazrela moju dobronamernost i postala najdragoceniji moj saradnik u dugom traganju za Lenkom.
* Lenka ne samo što je bila izrazito lepa devojka iz veoma ugledne porodice, već i višestruko talentovana...
- O Lenki se malo znalo, postojalo je nekoliko svedočenja njenih drugarica, njene sobarice Veronike Malnar, koje je zabeležio Mladen Leskovac, a meni se činilo da nije Lazara opčinila samo njena lepota, njeno znanje nekoliko svetskih jezika, njena jahačka veština, njena skromnost, nego zasigurno i njena naklonost umetnosti, tako da sam došao do dokumenata i objavio ih da je pisala pesme, lepo crtala, imala visoko muzičko obrazovanje i glas kome bi se, kako je zapisano u jednom napisu iz 1888. godine u “Ženskom svetu” radovale najveće svetske operske scene. Svirala je i na glasoviru vrlo lepo i ponekad u četiri ruke sa svojom prijateljicom Vidom Varađanin.
* Pokušali ste da otkrijete i kakav je bio njen emotivni odnos prema velikom pesniku?
- Mnoge je istraživače zanimalo da li je Lenka volela ili samo poštovala Lazara Kostića i uglavnom se prevaga nalazila na ovom drugome, ali meni se čini da je, sem što je on odista voleo nju, zavolela i ona njega i da se takve njene naklonosti uplašio i sklonio u manastir Krušedol, izbegavši svakodnevne susrete. Radi se o četiri godine, od 1891. do 1895. On je, nemajući kud po povratku sa sedmogodišnjeg izbivanja na Cetinju, odseo u dvorcu Dunđerskih u Čebu. Tu je uvek imao svoju sobu kao i u njihovom novosadskom hotelu “Kraljica Jelisaveta”. A leta su duga i dosadna. Samo dvorac, samo birani gosti, samo park, samo šetnje, samo razgovori, samo kočije, samo tišina. Dakako da je mladoj devojci bilo čast da priča i šeta svakodnevno sa najvećim srpskim pesnikom, a Laza je u svojoj pedeset i prvoj godini bio veoma lep i bez ijedne sede, o čemu svedoči i portret koji sam u knjizi objavio, prvi put, iz čuvenog Singerovog novosadskog foto studija, dar moga prijatelja, znamenitog advokata novosadskog Aleksandra M. Mumina. Pažljiva analiza pesama “Gospođici L.D. u spomenicu” i “Santa Maria della Salute”, potvrdiće svakome ko se toga posla poduhvati, da sam bio na pravom tragu. Sve je u te dve pesme i u njegovom tajnom “Dnevniku snova” zapisano.
* Mnogi su pokušali da odgonetnu šta je bio razlog što je Laza digao ruke od Lenke: razlika u godinama, bolje prilike koje su joj se nudile, uticaj njene porodice?
- Pričalo se u ondašnjem Novom Sadu da se majka Jelenina, kako je Lenki bilo kršteno ime, Sofija, vajkala da joj Lazar rasteruje prosce, a i sama je Lenka, po Lazinim zapisima, na njegove nagovore da bi mogla da odabere nekoga kome bi dala svoju ruku, rekla da, ako bi već morala, morao bi taj neko biti kao on. I naš se Lazar i od te rečenice uplašio pa je, setivši se da je jednom spominjala kako se divi Nikoli Tesli, pomislio da bi on mogao biti njen suđenik. Nije, po meni toliko bila bitna razlika u godinama, on pedeset, a ona dvadeset i jednu godinu, jer i majka njena je bila dve godine starija od oca njenog, niti je, ma koliko bilo onda i takvih priča, porodica nju namenila nekom plemiću, već je i sam Lazar mislio da on nije dobra partija za nju, i on se sklonio a ona “svisnula” kako piše u čuvenoj pesmi. Dakako, opterećivala ga je i verenička reč data Julijani Palanačkoj, materijalna nesigurnost, strah od ljubavi i od svete i svetle mladosti Jelene Dunđerske.
* Izražavate uverenje da je neko ko je bio inspiracija za tako moćnu pesmu bila “ličnost od posebnog tkanja”?
- Dakako da je neko ko je inspirisao pesnika da napiše verovatno najlepšu našu pesmu o ljubavi morao da bude ličnost od posebnog kova, a sve što sam u knjizi napisao, potvrđuje da sam bio u pravu. Pedeset godina posle Kašaninovih reči, odlučio sam da počnem da pišem knjigu o Lenki, koja je objavljena u reprezentativnom izdanju, nalik na knjige onoga vremena. Jelena Dunđerska, kad već nema ni ulicu, ni spomenik, ni fontanu u Novom Sadu, ima, eto, knjigu koja je pisana o njenoj smernosti, dobroti i lepoti i koja će je, nadam se, čuvati u vremenu. To je knjiga o neprolaznom. Takvu knjigu nameravam da u ove dve godine Lazarevih jubileja napišem i o njemu. A koliko čitam, u štampi, jedna inicijativa stara, moja i mojih prijatelja, da se Lazi digne spomenik, a Lenki fontana na Pozorišnom trgu novosadskom, izgleda da će i da se ostvari.     

PORTRETI I FOTOGRAFIJE
* Tragali ste i za portretima i fotografijama Lenke Dunđerske?

- Postoje četiri Lenkine fotografije u Rukopisnom odeljenju Biblioteke Matice srpske, portret Stevana Todorovića u Narodnom muzeju u Beogradu, a iz docnijih vremena ima je i kod Olje Ivanjicke, Save Stojkova, Dragana Stojkova, da spomenem samo njih jer ih volim, a u knjizi sam objavio i prvi put pokazao svetu i Lenku kad je bila devojčica, jednu fotografiju od tri koje postoje u ličnoj zbirci drage moje gospođe Teodore. Portret Uroša Predića zacelo nije ni postojao izvan Lazine i njegove prepiske. I sačuvane fotografije svedoče o lepoti Jelene Lenke Dunđerske, mitske ličnosti građanske Vojvodine.