SVAKI skup događaja, zahvaćen kao mrežom tom proizvoljnom odrednicom zvanom godina, pokazuje određene osobenosti, pa tako i pozorišna godina zvana 2009. ima svoju, a to je - odsustvo posebnosti. U smislu iznenađujuće hrabrosti, prevratničkog bezobrazluka, neprijatno otrežnjujućeg prepoznavanja na sceni, protekla godina nije pokazala ambiciju. Bilo je solidnih, odličnih ostvarenja, kao što je i poslednji Bitef bio solidan i bez ekstrema, kao nikad u prethodne 43 godine. No, po čemu ćemo (možda) pamtiti proteklu godinu?
Po značajnim iskoracima u pozorištu za mlade: 'Gospodar muva’’ u Buhi, 'Buđenje proleća’’, 'Dečaci Pavlove ulice’’, 'Oliver Tvist’’ u Radoviću, ili Bitefova 'Deca aerodroma’’ Teatra Vidi iz Lozane, sve su to važne predstave za mlade, i o mladima a za odrasle. Mladosti se, sa gorkim ukusom zbog životnog razaranja koje posle zovemo ‘’istorija’’, borbeno priseća još jedna gostujuća predstava - “Njill you ever be happy again?” Sanje Mitrović i Johena Štehmana.
Dve vredne praizvedbe, u oba slučaja reč je o čuvenom postramskom teatru, prosto rečeno teatru koji guta sve što mu dođe pod ruku i od toga pravi materijal za neku novu stvarnost (doba reciklaže u svakom pogledu): tekst Maje Pelević 'Možda smo mi Miki Maus’’, u režiji Matjaža Pograjca u beogradskom, i 'Gamma cas’’ Milene Bogavac, u režiji Irene Ristić, u zrenjaninskom Narodnom pozorištu.
Viđene su i dve odlične predstave po savremenoj ruskoj drami: 'Igrajući žrtvu’’ braće Presnjakov u režiji Nikole Zavišića, u beogradskom Narodnom pozorištu, i 'Zmijsko leglo’’ Vasilija Sigareva, u režiji Nenada Todorovića, koprodukcija pozorišta iz Kosovske Mitrovice i Leskovca.
Uz najbolje želje u novoj godini, upućene dvema damama, novim upravnicama, Jeleni Kajgo i Sanji Đurđević, (treći novi gradski upravnik već je dovoljno pominjan na našoj rang listi), opraštamo se od pozorišne 2009.
NAJBOLjE PREDSTAVE
-Marin Držić: ‘’Dundo Maroje’’, režija Kokan Mladenović, Kruševačko pozorište
- Vinterberg/Rukov: ‘’Proslava’’, režija Iva Milošević, Atelje 212
- Boris Bakal/Katarina Pejović: ‘’Odmor od povijesti’’, Bacači sjenki, Bitef
- Tena Štivičić: ‘’Svici’’, režija Tanja Mandić Rigonat, Atelje 212
- Maja Pelević: ‘’Pomorandžina kora’’, režija Kokan Mladenović, Ujvideki sinhaz Novi Sad
DOMAĆA KLASIKA
ODSKAČU i dve predstave kao značajna čitanja domaće klasike, obe na beogradskim scenama: Nušićev ‘’Pokojnik’’, u režiji Egona Savina, u Narodnom pozorištu i ‘’Švabica’’ Laze Lazarevića, u režiji Ane Đorđević u Jugoslovenskom dramskom.
Aleksandra Glovacki
*****
Godina skromnih dometa
IZA nas je ostala još jedna poslovna godina domaće kinematografije, u kojoj, uprkos zavidno povećanog broja realizovanih produkcija, čak njih šesnaest, nije došlo do nekih značajnih pomaka srpskog filma.
Sve se vrti u već prepoznatljivom “začaranom” krugu. Željno očekivane i potrebne promene na produkcijskom nivou, uprkos ozbiljnih društvenih ulaganja u kinematografiju, idu veoma sporo. Bazirajući svoju produkciju na interesnim “diskrecionim pravima” i “burazerskoj” filozofiji, naši filmovi, kao konačni proizvodi, teško pronalaze put do domaćih gledalaca. A ni politički korektna “dodvoravanja” scenarističkih rešenja, u vidu kontinuiranog stvaranja slike o nama kao “septičke jame Balkana”, što deluje malo zamorno, nisu imale zapaženiju prođu na svetskoj sceni.
Gledanost savremenog srpskog filma je ispod bilo kakvog prihvatljivog nivoa kojim bi bila, koliko toliko, opravdana uložena sredstva. Mnoga opravdanja za takvo stanje se traže, i mogu naći, u razorenoj bioskopskoj mreži, monopolu distributera nad salama raznih multipleksa, ali i odsustvu društvene i kulturne politike, osmišljene popularizacije i prezentacije savremenog filma u uslovima tržišne privrede.
Istina je, takođe, da savremeni srpski film, svojim scenarističkim sivilom, u kontekstu vremena tranzicije i post sindroma sankcija i građanskog rata, hronično pati od nedostatka autorski relevantnog kontakta na planu ideja i emocija sa svojom publikom.
U tom smislu prohujala godina “skromnih dometa” vredna je pažnje zbog prisustva niza debitanata, koji su, uprkos mnogih vidljivih autorskih i produkcijski, nažalost, često, razumljivih mana, ipak, doneli izvesnu, preko potrebnu svežinu u dosta posustale tokove srpskog filma. “Obični ljudi” Vladimira Perišića, bazirani na psihološkom vrtlogu prohujalog građanskog rata, u kome neki skromni, normalni mladi ljudi postaju zločinci, svojom minimalističkom interpretacijom i univerzalnim značenjima, predstavlja otklon od uobičajenih crno-belih pogleda na rat.
BEOGRADSKI POGLED
ZNAČAJAN doprinos i pozitivan pogled na sopstvenu sredinu, konkretno, beogradsku, donose i filmovi “Tamo i ovde” Darka Lungulova i “Beogradski fantom” Jovana Todorovića, što je šira publika prepoznala i svojim zapaženim prisustvom pozdravila.
NAJBOLjI FILMOVI
- ‘’Ordinary people” , režija Vladimir Perišić
- ‘’Tamo i ovde‘’, režija Darko Lungulov
- ‘’Beogradski fantom‘’ , režija Jovan Todorović
- ‘’Čekaj me ja sigurno neću doći‘’, režija Miroslav Momčilović
- ‘’Neko me ipak čeka‘’, režija Marko Novaković
Borislav Anđelić
*****
U smirenim bojama
DANAS je nezahvalno govoriti o umetničkoj svesti pošto odrednica pokriva sve i svašta, i ono što jeste umetničko nastojanje iza kojeg stoji svest o delu kao umetničkom predmetu, ali i ono što samo koketira sa umetnošću ili je od “neprikosnovenih autoriteta” proglašeno umetničkim. Izložba “Karnevalizacija umetničke svesti” Marije Đurić (1977) u galeriji “Progresđ” svakako ne spada u imitaciju umetnosti već u hrabro intermedijalno istraživanje prostora koji je do sada ko zna koliko puta istraživan ali je ostavio mogućnost za nova preispitivanja, pogotovo u likovnom multimedijalnom pristupu.
Dušan Mikonjić (1940) je poznat kao veliki mag tehnike “suve igle”, ali je uporedo slikao iako je takva dela retko do sada izlagao. Verovatno je zato na njegovim slikama sve isto kao na grafikama a opet potpuno drugačije, punije, i na nov likovni način sagledano. Gama je tamna sa povremenim snažnim crvenim akcentima. Predmeti gube svoju oštrinu slivajući se jedan u drugi oblikujući na taj način intiman doživljaj jednog već zaboravljenog sveta.
Branko Raković (1967) je osećanje sveta i događaja oko sebe izneo pred sud javnosti daleke 1988. godine - na samom početku samostalnog rada. Odatle počinje njegovo stalno preispitivanje koje se kreće kroz crtež, grafički list i uljanu sliku. Ovom prilikom se definisani oblik tu i tamo probija iz naslaga “divlje” boje koja nije utišana već je potpuno oslobođena, čime je obogaćen koloristički registar, a svakoj liniji, znaku ili bojenom akcentu i mrlji dugo traženo mesto i puno opravdanje za unošenje na platno.
Mihailo Stanisavac (1980) opredelio se za čist klasični medij grafičke kombinovane tehnike rešavajući dva osnovna problema - oblik i boju. U prvom je okrenut ka definisanju lista istražujući pojavne oblike koji, uglavnom, prelaze u figurativne predstave dok daljim produbljavanjem prerastaju u geometrijsko istraživanje, koje se odvija ili kroz redukovanje ili kroz jače potcrtavanje podataka.
Darko Nikolić (1984) okrenut je istraživanju linije kojom stvara oblik utopljen u doživljaj. Ekspresivnost figurativnih formi prikazanih u galeriji “Studenski grad”, svojim kolorističkim akcentima razbijaju monotoniju događaja. Crteži pokazuju smer kretanja čiji je fundament uranjanje u estetsku vrednost prikazanog.
DOGAĐAJ SEZONE
LIKOVNI događaj sezone svakako je izložba “Sto godina srpske umetnosti - slikarstvo u Srbiji od 1850. do 1950. godine” koja je održana u galeriji SANU i ukazala na sve faze srpske umetnosti naznačenog perioda. Kao događaj treba spomenuti i almanah “Pažnja - Kritika!?” objavljen povodom 50 godina Oktobarskog salona.
NAJBOLjE IZLOŽBE
- MARIJA ĐURIĆ Samostalna izložba, galerija ”Progres”
- DUŠAN MIKONjIĆ Samostalna izložba, Galerija ULUS
- BRANKO RAKOVIĆ Samostalna izložba, Galerija 107
- MIHAILO STANISAVAC Samostalna izložba, galerija Grafički kolektiv
- DARKO NIKOLIĆSamostalna izložba, galerija ”Studenski grad”
Vasilije B. Sujić
Budite prvi posetilac koji će ostaviti komentar: