OBJAVLJIVANJE monografije “Muzej kneza Pavla”, kao i predlog reditelja Gorana Markovića da se Narodnom muzeju vrati ime kneza namesnika, izazvali su žučne polemike, ali i podsetili na jednog od najznačajnijih rizničara našeg nacionalnog blaga - Milana Kašanina.
- Nisam zadovoljna monografijom - kaže u razgovoru za “Novosti” Marina Bojić, ćerka Milana Kašanina, direktora naše najstarije muzejske institucije od 1935. do 1944. godine, koja je u to vreme nosila ime kneza Pavla. - Ako je monografija pokrenula inicijativu da se Narodni muzej, koji je zatvoren već šest godina, ponovo otvori, da se vrati publici - onda je ona bila neophodna i dragocena. Međutim, monografija je pisana šest punih godina, u zatvorenom muzeju, a ipak je ostalo dosta aljkavosti i nedorečenosti - kao na primer u nepotpunim potpisima ispod reprodukcija.
Posebna zamerka gospođe Bojić je “što se u monografiji tako površno prešlo preko Kašaninovog rada u Muzeju tokom okupacije”.
- Knez Pavle je 1941. bio prognan zbog svojih državničkih poslova, a moj otac je do 1944. bdio nad tom kućom kulture. Ostao je čestit, pošten, moralan. Smatrao je pitanjem časti da sačuva ono što mu je povereno. Ni jedan eksponat nije nestao do oslobođenja. A, posle je i on bio prognan u svojoj zemlji isključivo zbog Muzeja kneza Pavla.
Za vreme okupacije, podseća gospođa Bojić, njen otac je svakodnevno bio u Muzeju. I onda kada su se zbog bombardovanja sklanjali u Žarkovo, on je pešice odlazio u Muzej.
- Oslobađanje Beograda smo, od 17. do 20. oktobra proveli u podrumu nekoliko kuća ispod naše, u podrumu kuće u kojoj danas stanuje Goran Marković. Tri dana bez vode i hrane. Kad smo izašli majka, otac i nas četvoro dece - otac nas je ostavio i odmah odjurio u Muzej. Kuća nam je sravnjena sa zemljom. Izgorela je biblioteka, dokumentacija, Kašaninovi rukopisi. Sve, sve što smo imali. Raselili smo se po prijateljima i poznanicima. A, kad smo kasnije dobili skroman stančić u Hilandarskoj, svi smo sedeli u kuhinji. Mi smo učili, majka iskuvavala veš na rešou, otac je na kolenima u tuđem zimskom kaputu pisao. Ostao je bez posla. Tako pamtim te dane. I, nikad, nikad se nije žalio - zaključuje Marina Bojić.
Važno je istaći - insistira Kašaninova ćerka - da je Muzej kneza Pavla bio državni muzej, sastavljen iz dva državna muzeja, kao i to da je 1934. knez Pavle postao namesnik i počeo da se bavi državnim poslovima. Sve što se ticalo razvoja Muzeja, akvizicija, programa, aktivnosti... isključivo je radio dr Milan Kašanin. Ali, to se ne vidi i u monografiji.
Zasluge kneza Pavla su nesumnjive, jer je on mnogo učinio za Muzej svojim vezama i ugledom u Evropi privukao dosta donatora. Zahvaljujući kneževoj naklonosti prema umetnosti i ambiciji da muzej bude ugledna i reprezentativna ustanova, Kašanin je i imao lakši pristup državnim parama od kojih je kupovao eksponate za Muzej. Ni to, međutim, u monografiji nije jasno razlučeno, tako da odnos prema muzeju kneza s jedne i eksperta s druge strane - ostaje nejasan i neuravnotežen. Ta neravnoteža, smatra naša sagovornica, ide na štetu Milana Kašanina.
Ona podseća da su mnogi ugledni umetnici i kolekcionari, iz zemlje i sveta, poklanjali svoja ili dela iz svojih kolekcija - ne knezu, već Muzeju koji je nosio njegovo ime. Dokumenta pokazuju kako Ministarstvo prosvete odobrava sredstva Milanu Kašaninu za kupovinu slika (koje je on i birao), za stručno usavršavanje kustosa Muzeja, za putovanja na izložbe i aukcije na kojima je Kašanin kupovao dela... Dakle, opet je to bio - državni novac.
Po mišljenju Marine Bojić ta državna uloga nije dovoljno objašnjena pa se “događa da ljudi misle da je to bio privatni muzej”:
- I ono što mene kao ćerku posebno pogađa jeste da je uloga moga oca apsolutno minimalizovana. Zahvaljujući tome kako je monografija pisana, stiče se utisak da se radilo o privatnoj zbirci!

SKROVIŠTE ZA JEVANĐELJE
To što je blago Narodnog muzeja tokom okupacije očuvano u celosti “nedvosmisleno je zasluga lične hrabrosti i umešnosti” dr Milana Kašanina, zapisano je i objavljeno još 1974, kako je objavljeno u dnevnoj štampi, ali taj period rada Muzeja - od 1941. do 1945. - je u monografiji potpuno marginalizovan.
Spasao je, pored svega ostalog, zastave srpskih pukova i od Nemaca i od četnika. Preneo ih je iz Topole u Beograd i tajno zazidao u Muzeju. Miroslavljevo jevanđelje je propisno zaštitio, položio ga u sanduk pun peska i spasao ga tako što je sanduk ostavio u hodniku banke, a ne u trezoru za koji je pretpostavljao da je prvo mesto koje bi okupator pregledao.

MALO FOTOGRAFIJA
- ListajuĆi monografiju na prvih 200 strana se piše o Muzeju kneza Pavla. Objavljeno je 19 fotografija na kojima su otvaranja raznih izložbi, posete... na svima je knez Pavle, ali ni na jednoj se ne nalazi moj otac - konstatuje Marina Bojić. - Dakle, može se zaključiti da on kao da uopšte nije bio u Muzeju u tim momentima. Tek na kraju je jedna fotografija gde je on u muzeju, a prva na kojoj se nalazi, snimljena je ispred konaka kneginje Ljubice.