KAO pisac, Milorad Pavić (1929-2009) je, pošto je prethodno sjajno preveo Puškinove stihove, debitovao pesničkom knjigom “Palimpsesti”, koja je objavljena 1967. godine. I kako je počeo tako je i završio dug i dragocen rad na književnom polju: pesmama koje je pisao poslednjih nedelja i dana života. Ekskluzivno, zahvaljujući ljubaznosti piščeve životne saputnice Jasmine Mihajlović, naš list objavljuje ove dirljive ljubavne stihove, poslednje što je ostalo u rukopisu iza jednog od najvećih srpskih književnika.
“Daleke 1766. jedan Pavić je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom”, zabeležio je u jednom autorskom zapisu Milorad Pavić. Možda je to i bio razlog što se najpre oglasio stihovima, nastavljajući tamo gde je njegov predak stao. Četiri godine posle prve objavio je i drugu pesničku knjigu “Mesečev kamen”, a zatim su usledila poznata dela koja su ga proslavila širom sveta. Govoreći o bolesti, operaciji i iznenadnom odlasku velikog pisca, Jasmina Mihajlović za “Novosti” kaže:
- Moj muž, Milorad Pavić, već dve godine se teško kretao. Neka neumoljiva bolest zahvatala je kičmu, noge, kolena... Sve to uz jake bolove. Nikakve terapije nisu pomagale. I on i ja smo znali, da ukoliko prestane da se kreće, to će biti energetsko-kreativni kraj. Ja sam bila spremna da pristanem na nekretanje, ali ne i on. Zato se odlučio na operaciju kukova, prvo jednog, pa potom drugog. Odlučio se na sve ili ništa. Posle tri nedelje provedene u bolnici i uspešne operacije kuka, vratio se kući. Čekala ga je duga rehabilitacija. U nju nismo ni ušli, jer je infarkt bio brži. Umro je posle nedelju dana provedenih na intenzivnoj nezi u koronarnoj jedinici. Spasa nije bilo. To znamo i on i ja i lekari.
Napominjući da je Pavić neobjavljene stihove pisao tokom oktobra i novembra ove godine, neke i u bolnicama, Jasmina Mihajlović kaže:
- Pročitala sam ih tek po njegovoj smrti. Sada spavam pokrivena papirima na kojima su te pesme, te reči... One su mi nekakva tiha uteha, neki šator u koji mogu da se sakrijem. Neki “Zapis na konjskom ćebetu”... Moj muž je najviše na svetu voleo književnost. Sa takvom suparnicom nema borbe. Možete je samo prihvatiti. Takođe, Milorad Pavić je više voleo umetnost nego bilo kakvu ideologiju, a to se ni u jednoj sredini ne prihvata kao vrlina... Često je govorio da se u Srbiji uspeh ne oprašta. Sada, posle svega, rekla bih da se u Srbiji ni smrt uspešnog ne oprašta...

Posle svega

Ako bi mi opet kupila
Svesku praznih listova bez crta
Možda bih najzad mogao
Da ti napišem ljubavno pismo
Poslednje mesto prvog
*
Bio sam srećan, a nisam znao,
Bila si nesrećna, a nisi znala.
Kada smo shvatili bilo je kasno
Zauvek za mene, ali ne i za tebe
No ni to nisi znala
*
Kod “Ljubića” smo jeli
Teletinu sa pečenim povrćem
Ti si sedela nesrećna i zdrava
A ja srećan i bolestan
U ogledalu iza tebe
Kola i ljudi što idu niz ulicu
Išli su uz ulicu
*
Za rođendan kupila si mi knjigu
Čitam je tvojim očima
I vrebam ono što bi se u njoj
Moglo tebi svideti
Za mene knjige više nema
*
Neki nas nepojamno mrze
Drugi nas mnogo vole
Ja sam navikao na to, ti ne
Ja računam samo one druge
Ti samo one prve
*
Ti si vidovita, bolje vidiš budućnost
Ja ne, ja bolje vidim prošlost
Ti samo misliš o prošlom
Ja samo maštam o budućnosti
Možda svak želi što nema
*
Jedna žena nam je prorekla
Budućnost neće ličiti na prošlost
Ja ne verujem u to proročanstvo
Na tvoj suncobran upisao sam
Sve lepe dane naše prošlosti
Sve crne dane naše prošlosti
Ti si upisala na moj kišobran
Ni ti ne veruješ u to proročanstvo
*
Jedan drevni čovek je napisao
Ne mogu živeti ni s tobom ni bez tebe
Kada sam to pročitao rekoh
Kako je stvar lepo rečena
Danas me boli uvo da li je stvar lepo rečena
Sad znam da je to istina
*
U mladosti telo je ispred duha
U starosti duh je ispred tela
Znam da sam u poslu i u ljubavi
Iskoristio trenutak
Kada su duh i telo bili ravnopravni
Sada je kako mora biti
*
Bila si mlada, lepa i talentovana
Bio sam srećan zbog tvog talenta
Bila si nesrećna zbog mog talenta
Od kojeg nije ostalo vremena za nas
A ja sam mislio da talenat nema godine
*
Govorio sam knjige su naša deca
Čim se osamostale prhnuće u svet
Čim to bi naša deca prhnuše u svet
Čim to bi naše knjige prhnuše u svet
Sad nam je kuća bez maltera što spaja
*
Jedan Rus kaže da se vreme
Zaustavlja u materiji a teče u energiji
Ja mislim da naše Sada, naš život
Nastaje na preseku večnosti i vremena
Ti kažeš da ćeš još samo četiri godine
Moći da nosiš lepe haljine