NIKO, kao pesnici, ne odlazi nekako žurno i neočekivano u nedogledne nebosklone iza usudnog visokog brega i to u trenu kada najviše mogu dati u savezništvu sa životnim blagodarnim datostima. Takav je odlazak i Dragomira Brajkovića, jednog od najuglednijih savremenih srpskih pesmotvora - autora izuzetno vrednih pesničkih knjiga, kakve su između ostalih: “Veliko putovanje”, “Proleće u Teheranu”, “Krvava svadba u Brzavi” (jedanaest izdanja), “Ledene gore, južna mora”, “Vatra u rukama”, “Troglas”, “Moje se zna”, “Pesma u pesmi” i više knjiga izabranih pesama... Dobitnik je značajnih književnih nagrada: “Milan Rakić”, “Isidora Sekulić”, “Zmaj Ognjeni Vuk”, “Filip Višnjić”, “Branko Ćopić”, “Zlatni beočug”, “Laza Kostić”... kao i nekoliko međunarodnih priznanja: “Padus Amoenus” (u Parmi),”Zlatno pero” (Moskva)... Preveden je na mnoge jezike i zastupljen je u više antologijskih izbora srpske poezije.
Rođen je u selu Pisana Jela 10. decembra 1947. godine, a zakoračio je sa druge strane sna u Temišvaru, u tamošnjoj srpskoj gimnaziji, na promociji svoje knjige “Pesmotvorci pesmotvorcu” - svojevrsne antologije pesama posvećenih Dositeju Obradoviću. Posle dva dana, noći između 28. i 29. novembra, prestalo je da kuca njegovo pesmotvorno srce. Istovremeno je stvarao na dva koloseka - na književnom i novinarskom - i na jednom i na drugom veoma odgovorno prema rečima izgovorenim u mikrofon Radio Beograda (Drugi program) i zapisanim na stranicama knjiga - izuzetnih darovnica i posvetnica punih ljubavi.
Dragi Brajko, oprosti na ovom ličnom tonu, tako sam te uvek oslovljavao; jednostavno, rekli smo jedan drugom mnogo toga, najviše o zavičajnim tajnama i čemernom detinjstvu, zagledanostima u zagonetke na dnu nebesa, u nepresušne izvore snenosti i opčinjenosti magičnim jezikom, u puteve koji su vodili za onim “čega nije bilo u životu” i daljine odakle smo se vraćali u svoje duševne skrivnice i osame da oživimo iznova slike zatomljene u prvom pogledu ka nebesima i prizovemo sve ono što nas očuđuje pred postojećim svetom u nedovršiv san, u prostor ozaren onim “malenim žiškom”, uprkos nadirućoj sveopštoj tami, koja je donekle i “znak obnove”, kako si zapisao.
U knjizi pesama “Pesma u pesmi”, objavljenoj u jubilarnom stotom kolu SKZ, na početku ciklusa “Reč, odlazak”, čitamo tvoje zaveštanje:
“Reč žudim jednu i jedinu,
koju govore i nemušti,
reč kojom zbori Vaseljena,
da u njoj budem zauvek sušti,
reč koja je koren korena,
gde su prošli i budući,
reč u koju odlazak znači
da sam, konačno, stigao Kući”.
Pomoću “unutrašnjih krila” preleteo si iz ovog, svakodnevnog i kontroverznog života, u književni život. Taj prelet je započet “u danu vedrom i prozračnom” i sigurni smo da će trajati dok poezija traje...

KOMEMORACIJA I SAHRANA
KOMEMORACIJA povodom smrti Dragomira Brajkovića održaće se u sredu u 12 sati u Narodnom pozorištu u Beogradu, na sceni “Raša Plaović”. O Brajkovićevom pesničkom delu govoriće Slobodan Rakitić, Miloš Jeftić, Ljubivoje Ršumović, Radomir Andrić, Bratislav Milanović i Dobroslav Ćuk, gradonačelnik Trebinja.
Sahrana će se obaviti u 14.30 na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana.