JA sam čovek koji nema biografiju. Imam samo bibliografiju... Do 1984. godine bio sam najnečitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje - najčitaniji... Moji koreni su Vizantija, ne samo srpska i grčka starina, već tolike druge kulture istočnog hrišćanstva koje su nikle na tim osnovama.
Ovako je sebe portretisao Milorad Pavić koji je preminuo u ponedeljak u Beogradu od posledica srčanog udara, samo mesec i po dana pošto je napunio osam decenija. Veliki pisac bio je pre dve nedelje na operaciji kuka, veoma brzo se oporavio, došao kući, ali su usledile naknadne komplikacije - dva infarkta bila su, nažalost, fatalna.
Najprevođeniji srpski pisac na svetu (njegove knjige prevedene su na 40 jezika širom sveta u milionskim tiražima) oglasio se najpre kao pesnik, ali je planetarnu slavu stekao romanom “Hazarski rečnik” 1984. koji je kritičar “Pari mača” ovako ocenio: “Izgleda da je to prva knjiga 21. veka!”
Stručnjci iz Evrope, SAD i Brazila, Pavića su nominovali za Nobelovu nagradu za književnost.
Akademik i univerzitetski profesor Pavić je iza sebe ostavio izuzetno naučno delo, studije “Istorija srpske književnosti baroknog doba”, “Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo”, “Gavril Stefanović Venclović”, kao i niz tekstova o Dositeju Obradoviću, Lukijanu Mušickom, Simeonu Piščeviću...
Rođen 1929. u Beogradu, u porodici intelektualaca, još od rane mladosti savladao je nekoliko jezika, jedno vreme studirao je violinu, a (svirao sam i znao napamet Bruhov koncert za violinu i orkestra u b-molu.) bio je i strastveni planinar, član alpinističke reprezentacije Srbije. Iz milošte roditelji su ga zvali Cici i tako će ga najbliži zvati celog života, a među njima je bio i Vasko Popa koji ga je “nagovorio” da piše prozu koju dotada nije objavljivao. Kada mu je jedne večeri Pavić pročitao svoju tek napisanu priču, Popa mu je rekao: “Ti više nećeš pisati pesme, pisaćeš odsad prozu!”
Prvu knjigu priča “Gvozdena zavesa” objavio je 1973, a knjiga je ocenjena kao čudesna moderna fantastika ali potpuno naša i originalna, a dve godine, sada već čuvenu zbirku “Konji Svetog Marka”, čiji su junaci ugledne ličnosti iz srpskog kulturnog života. Pavićevo pripovedačko umeće potvrdile su i zbirke priča “Ruski hrt” (1979), “Nove beogradske priče” (1981) i “Duše se kupaju poslednji put” (1982).
Roman leksikon u 100.000 reči o Hazarima, narodu koji je između 7. i 10. veka bio nastanjen između donje Volge i Dona i nestao bez traga, više izdavačkih kuća je odbilo i ne pročitavši ga. Čim se, ipak, pojavio u knjižarama u izdanju “Prosvete” roman je pobudio izuzetnio interesovanje i čitalaca i kritičara i postao jedan od najvećih bestselera u srpskoj književnosti. Ubrzo je priča o princezi Ateh i lovcima na snove osvojila i publiku širom sveta, a njenog autora proglasili su predvodnikom evropske postmoderne. Odmah pošto se knjiga pojavila u Francuskoj gde nije silazila sa liste najtraženijih, slavni Bernard Pivo je izjavio: “Ako gospodin Pavić nastavi da objavljuje takve knjige, ne vidim zašto ne bi dobio Nobelovu nagradu”.
Posle “Rečnika” usledili su romani: “Predeo slikan čajem”, “Unutrašnja strana vetra”, “Poslednja ljubav u Carigradu”, “Zvezdani plašt”, “Unikat”... sve do poslednjeg “Veštački mladež” koji je objavljen ove godine. Njegovu pripovednu prozu čine i zbirke priča: “Šešir od riblje kože”, “Stakleni puž”, “Kutija za pisanje”, kao i drame: “Zauvek i dan više” i “Svadba u kupatilu”.
Iz prvog braka sa suprugom Brankom Bastom dobio je sina Ivana i ćerku Jelenu koja je tragično nastradala prošlog leta. Od 1992. živeo je sa spisateljicom Jasminom Mihajlović.
Pavićev 80. rođendan ove jeseni trebalo je da bude svečano obeležen na jednom američkom univerzitetu i da o velikom piscu besedu održi nobelovac Orhan Pamuk. Budući da su mu kukovi već predstavljali ozbiljan zdravstveni problem, Pavić se zahvalio na pozivu, odlažući posetu posle oporavka od operacije...

ŽIVOT JE UVEK STARIJI
- Uvek nađem trenutak da zapišem, čak i na ulici: neku repliku, neki izraz, neku situaciju, neku boju... Život je uvek stariji od literature, bolji od literature, ali je rasut, morate ga tek uobličiti - objasnio je jednom prilikom. Pisao je, inače, rukom, najčešće u krevetu, u ukoričenim sveskama. Potom bi tekst otkucao, ispravljao ga i radio čak osam verzija.

BORBA PROTIV DOSADE
- Ja sam nelinearnim pismom pokušao da premostim jaz - da ne budem dosadan pisac, a onda, da čitaocu preporučim da sam bira svoj način čitanja. U 21. veku taj će čitalac, uveren sam, odabrati najbrži način čitanja.

NOVI NAČIN ČITANjA
- PISAC se može zamisliti kao kompozitor koji je napisao novo muzičko delo, ali je publiku tj. svoje čitaoce iz koncertne dvorane prebacio na pozornicu i pretvorio u reproduktivne umetnike. Oni su postali izvođači. Jednima je pisac dao u ruke violine, drugima bas, nekima duvačke instrumente... Jer, do čitalaca ne dopire samo notni zapis, tj. knjiga, nego ono što čitalac primi i načini od svega toga, ono što čitalac reprodukuje od knjige i uliva u nju. Za dirigenta doveo je pisac čitaocima svog izdavača. A sam pisac je seo u gledalište da sluša izvođenje svoje
kompozicije i da tapše... Moja knjiga nije ništa drugo do vežba koja se nudi čitaocu da trenira novi način čitanja.

DVE VEČNOSTI
- Ja mislim da postoje dve večnosti. Jedna pred nama i druga za nama. Dakle, kao svaki čovek star sam. Ili ako hoćete, večan, unatrag sve do svojih najdaljih predaka, primata ili šta su već bili. A pre nego što sam počeo da pišem mnogo sam želeo da pričam priče. To želim i danas... Inače, ne verujem u kompjutersku dušu. Duša svih medija, pa i
kompjutera jeste čovek.

MUZEJ
Milorad Pavić je jedini srpski pisac koji je za života stvarao u svom muzeju, u kome su njegove knjige, rukopisi, korespondencija, radovi dragih slikara, porodične relikvije... Svu svoju književnu zaostavštinu zaveštao je legatu koji je osnovala Skupština grada 1992. u Ulici braće Baruha 2 na Dorćolu, gde je živeo.

SPOMENIK U MOSKVI
OVA godina u Rusiji je protekla u znaku njegovog 80. rođendana. Decenijama je bio jedan od najpopularnijih savremenih stranih pisaca, kome je ovoga leta u čast rođendana, postavljena bista ispred centralne Moskovske biblioteke, uz najveće književnike sveta.

LJUBOMIR SIMOVIĆ: BIO JE I VELIKI PESNIK
- MIŠA Pavić je moj stari prijatelj iz vremena mnogo pre “Hazarskog rečnika”. Družili smo se, zajedno putovali, često se sretali u komšiluku. Pre dve-tri nedelje u svoj arhivi našao sam svoj prikaz njegove knjige “Gvozdena zavesa” iz 1973. godine, gde sam na osnovu ovih pripovedaka dao neke ocene i prognoze koje će se ostvariti pojavom “Hazarskog rečnika” i knjiga koje su došle posle njega. Duboko me je potresla vest o njegovoj smrti, iako sam znao da je izašao iz jedne teške operacije i da ga je čekala druga. Miša je bio ne samo veliki prozni pisac, ja sam uvek voleo njegovu poeziju koja je nezasluženo skrajnuta u senku njegove proze. Milsim na zbirke “Palimsesti”, “Mesečev kamen” i “Duše se kupaju poslednji put”. Zbog velikog uspeha njegove proze u svetu ne bismo smeli da zaboravimo Mišu Pavića velikog pesnika i Mišu Pavića izuzetnog književnog istoričara.

MOMO KAPOR: PRIJATELJ
- NESTANKOM Milorada Pavića završeno je jedno veliko poglavlje postmoderne. Njegovi romani, često teško razumljivi, stvarali su fugu jednog čudesnog, izmišljenog sveta u kojoj su se fantazmagorije mešale sa enciklopedijskim podacima. Bio mi je drag prijatelj, mada smo se bavili potpuno različitim vidovima proze. Voleo sam da se družim sa njim i napravio sam gomilu crteža njegovog lika, a takođe i jedan ozbiljan portret u ulju, sa neizbežnom lulom. Kada je prestao da puši kao da mu je i život otišao u nevidljivi dim iz te lule.

DUŠAN KOVAČEVIĆ: CEH TEŠKOG VREMENA
- OD nedelje u osam sati uveče, kad sam saznao da je preminuo, iznenada, moj dugogodišnji prijatelj Dragomir Brajković, veliki pesnik, pa do ove vesti da je jedan od najvećih romanopisaca na srpskom otišao isto iznenada, prošao je nepun dan, a u subotu je preminuo Vujica Rešin Tucić u Novom Sadu. I to je jednostavno nešto što čovek ne može da razume i sam sebi objasni, zašto su ljudi u relativno najboljim stvaralačkim godinama otišli svi u roku od jednog dana. Da li je to cena koju sad plaćamo za ovih 20 godina života u paklu. Ali, sigurno veliki doprinos toj pošasti je taj naš tužni život, jer ovde je reč o trojici ljudi koji se bave ispisivanjem poezije i romana, pa su s te strane poznati, a nepoznatih je na hiljade i hiljade. Znam da su i Pavića i Brajkovića bolele sve ove stvari koje su se događale i da je njihov odlazak i delom zbog nemogućnosti da sebi objasne te užase.