KAD država, ili ustanove kulture koje su pod njenom ingerencijom, nemaju strategiju, niti znaju šta je nacionalni interes u kulturi, onda lični poduhvat spasava obraz. Ako izuzmemo kataloge, prva prava monografija posvećena Savi Šumanoviću, jednom od najvećih srpskih slikara 20. veka objavljena je 1960. godine. To je bila sjajna doktorska disertacija Dimitrija Bašićevića. Autor je ništa manje poznat istoričar umetnosti i avangardni umetnik za kog danas Bobur izdvaja enormne svote ne bi li kompletirao njegov opus, dok u našem Muzeju savremene umetnosti uopšte nema Bašićevićevih dela! Monografija je davno rasprodata.
Novosadski lekar i Dimitrijev brat, Vojin Bašićević je 1997. godine, o svom trošku, a povodom desete godišnjice bratovljeve smrti, objavio reprezentativni reprint te monografije. Deceniju kasnije sledi monografija o Savi Šumanoviću iz pera Ljubice Miljković, kustosa Narodnog muzeja. Naslovljava je “Prepuštanje pasiji”, a naslov dobija puni smisao posle posete Galeriji Save Šumanovića, tačnije aktuelnoj, delimično rekonstruisanoj izložbi Šumanovića u Beogradu 1939. godine.
Jedan od korifeja posleratne jugoslovenske i srpske likovne, ali i šire kulturne scene, Stojan Ćelić - čije delo je u stalnoj postavci njujorškog Muzeja moderne umetnosti - dobio je posthumno pravu, profesionalnu, više godina pripremanu monografiju u dva toma zahvaljujući naporima i angažmanu njegove supruge, istoričara umetnosti dr. Ivane Simeonović-Ćelić. Prvi tom, finansirao je Fond Madlene Cepter, obuhvatio je Ćelićeve slike, pastele, akvarele, tapiserije i mozaike - objavljen je 1996. Drugi, koji se tiče grafika i crteža, pojavio se tek prošle godine.
Slična skromnoj monografiji Aleksandra Tomaševića, u izdanju ULUS-a, pojavila se knjižica posvećena stvaralaštvu još jednog značajnog srpskog umetnika - Lazara Vozarevića iz 1986. Nesporno je da ju je pisao relevantan istoričar umetnosti Zoran Markuš, ali ona ne obuhvata celokupan Vozarevićev opus, koji jedini, uz Tomaševića, svoj savremeni likovni izraz bazira na osam vekova srpske tradicije. Umesto dve omanje knjižice u izdanju ULUS-a ova dva velika srpska umetnika zaslužuju reperezentativne monografije, čije pojavljivanje se, nažalost, ne nazire ni na dalekom horizontu.
Vajari su, istini za volju, nekako najlošije prošli u monografski zabeleženim sećanjima nacije. Izuzmemo li katalog retrospektivne posthumne izložbe u MSU posvećene Matiji Vukoviću, koji stoji na razmeđi domaćeg takozvanog soc-realizma i modernog, savremenog izraza - ovaj značajni vajar još nema monografiju. Nema je ni akademik Nikola Koka Janković, koji je i kao pedagog vaspitao generacije vajara. Osim jednog prastarog kataloga monografskog tipa niko se decenijama nije setio ni Tome Rosandića, kog danas možemo posmatrati i u svetlu savršenog pedagoga, jer je upravo on “odnegovao” generaciju žena - vajara koje su osvetlale obraz Srbiji. Svako ko bi potražio monografiju Nandora Glida, vajara koji je na nekoliko kontinenata izveo monumentalne skulpture i proslavio zemlju iz koje potiče - grdno bi se razočarao.

SAMO U UKRŠTENICAMA
OTA Loga, takođe značajnog srpskog vajara, najčešće ćemo pronaći u ukrštenicama, ali ne i u knjižarama gde bi trebalo da postoji i njegova monografija. Od akademika nema je ni Otašević, ni Todor Stevanović... Monografije nema niko iz “Mediale” izuzimajući Olju Ivanjicki, ali ni tu se niko posebno nije bavio njenim počecima - skulpturom, avangardnim radom: performansima, instalacijama, ambijentalnim prostorima...