IZMEĐU dve filmske klape ili pozorišne scene, bolno svesni trošnosti celuloidne trake i efemernosti teatarskog čina, glumci - pišu. Ponekad iz potrebe da izraze najintimnija osećanja, nekad da ostave svedočanstvo o sopstvenom životu, ljudima i vremenu, ali i olakšaju dušu za dosad neizrečenu nepravdu i propuštenu priliku...
Apsolutni rekorder (ne samo na “glumačkim” top listama) je, bez konkurencije, Mira Stupica. Njena “Šaka soli” doživela je jedanaest zvaničnih i dva piratska izdanja! U ovom, u svakom smislu bogatom životopisu, najharizmatičnija glumica 20. veka piše o savremenicima i saputnicima, događajima koji su krojili i njenu i tuđe sudbine, ne zaboravljajući da izrazi zahvalnost “majci za onu šaku soli u glavi, pomoću koje je neke stvari razumela dublje od svoje pameti”.
I dok je ova diva pronela slavu Jugoslovenskog dramskog pozorišta (čija mala scena nosi ime njenog supruga, rediteljskog maga Bojana Stupice), iz iste kuće i iz drugog plana, pera su se prihvatile još dve koleginice. “S decom bez prestanka” zbirka je pesama i crteža posvećena najmlađima, osvedočenog prijatelja svih malih, bolesnih i nemoćnih ljudi - Branke Veselinović. Na drugoj strani, podstaknuta željom da čitaocima “poveri” ljubavnu priču između oca Alekse Erića, Srbina iz Bosne, i majke Filisate iz Tomske gubernije, nedavno preminula Kapitalina Erić ostavila je uzbudljivo svedočanstvo o svom životu i viđenju vremena, pod nazivom “Od Sibira do Cvetnog trga”. Između dve korice stalo je mnogo toga, dok posveta suprugu (takođe glumcu) Ljubomiru Bogdanoviću koji je učinio da njihovo “zajedništvo i ljubav nadvladaju sva gorka iskustva nepravdi, skrajnutosti i nemogućnosti da osvoje neke prostore u profesiji do kojih su možda mogli da se vinu” - otkriva i neka, obično skrivena bolna glumačka sećanja i neostvarene ambicije.
Ni Ljubiša Baja Bačić možda nije ostvario sve što je glumački mogao i koliko mu je pripadalo, ali mu književnost nije ostala dužna: za prvu zbirku poezije “Stena gologlava” 1985. godine dobio je nagradu “Miloš Crnjanski” . Sledeće delo, “Moj živote malo li te ima” (pesme i sećanja) bilo je u štampariji u vreme Bačićeve smrti. A umro je na prvi dan bombardovanja, one nesrećne 1999. godine, s knjigom na grudima...
Prvo izdanje priredio je Feliks Pašić, za drugo se nedavno pobrinuo neumorni pregalac Ateljea 212, Milan Caci Mihailović.
Inače, sam Caci se uveliko oprobao u književnosti. Najpre sa zbirkom dečjih stihova “Srce i druge pesme”, potom “Uspomenarom 212” (sa nadaleko čuvenim dogodovštinama iz ove pozorišne kuće), prošle godine mu je izašla zbirka ljubavne poezije “Trideset sedam prstenova”, a uveliko sprema i drugu knjigu “Uspomenara 212”:
- Počeo sam da pišem još u gimnaziji, objavljivao sam u školskom listu - otkriva nam Mihailović. - Jedno vreme sam sa Radio Beogradom obilazio zemlju u akciji “Knjiga solidarnosti”. Nosili smo knjige na poklon, pomagali u stvaranju biblioteka. Družio sam se sa pesnicima, a Ršum i Dragan Lukić su me inspirisali da i sam počnem da pišem za decu. Prvenac mi je stvorio divan osećaj, a onda je povukao i druge. “Uspomenar”, pak, nastao je iz potrebe da se ne zaborave neki ljudi i uzleti duha: kao klinac gledao sam u njih kao u bogove! Beležio sam sve što se dešavalo u Ateljeu, ne misleći da ću to jednog dana poželeti i da objavim.
U Pozorištu na Terazijama glumački je stasavala Ljiljana Stjepanović, ali je za mnoge posetioce pozorišta i gledaoce popularne TV serije “Selo gori, a baba se češlja”, novost da je u međuvremenu, ova višestruko darovita umetnica, napisala zbirku pesama “Možda sanjam”, dok njen roman tek treba da se pojavi pred čitaocima:
- Roman je prošao “prvu ruku” ali još neće izaći. I dalje pišem stihove, ima tu materijala za dve zbirke - kaže popularna glumica. - Pesme su ljubavne, rodoljubive, refleksivne. Uradila sam i scenario za “Ciganski kabare”. Osećam višak energije i imam potrebu da nešto od toga stavim na papir. Pisanje je moje emotivno pražnjenje, neka vrsta dnevnika. Jer, glumci su često nešto drugo i drugačije od onog što se vidi na sceni.
Toma Kuruzović je književno “obelodanio” da je “Svedok glume”, a Gojko Šantić “posvedočio” da postoje i “Apostoli glume”. Ružica Sokić, pak, tek se sprema da ukoriči svoja sećanja:
- Trebalo je da to odavno završim, ali ne umem da kucam! Spremam moj književni prvenac kao svedočenje. Živela sam u jedno čudesno, neponovljivo vreme. Imala sam čast da se družim sa umetnicima i učestvujem u umetnosti nekih izuzetnih ljudi. Mnogo smo putovali, susretali se sa različitim kulturama. Poseban deo knjige pripašće Aci Popoviću, mom duhovnom ocu, koji me je počastvovao prijateljstvom: od 1964. godine do njegove smrti... Imaće svoje mesto i Mira Trailović, Branko Pleša, Mića Popović, Kiš, Bata Stojković... Nisam se trudila bilo šta ni bilo koga da vrednujem, samo da predstavim onima koji tek dolaze. Konačno, knjiga je najtrajnije sećanje. Ona nadživi sve. Pa i film i pozorište...

OSTALO JE ĆUTANjE
IZ Ateljea 212 stigla su pred čitaoce dva naslova, glumca i reditelja, Zorana Ratkovića. Ni njega nema više među nama, ali se zaljubljenici u teatar vraćaju knjizi “Ostalo je ćutanje” (u podnaslovu “Pozorište, ljudi, sećanja”) i “Nevidelom danu” (rediteljske promenade u jedanaest slika).

SLOVA I SVICI
SVI koji nisu stigli da gledaju čuvenu Nevenku Urbanovu na sceni, mnogo štošta moći će, (ne samo o njoj) da saznaju iz knjige “Svici koji slovima svetle”, dok i oni koji nisu zaboravili Milenka Zablaćanskog možda ne znaju da je iza njega ostala (između ostalog) zbirka priča “Ubačeni elementi”.

Ljubiša Bačić
MOJ ŽIVOTE
Moj živote, malo li te ima!
Tek u šaku kol’ko stane zrno,
kol’ko odžak da izdimi dima,
ispod nokti kol’ko ima crno.

Odrani me zemlja, pa s’rani.
Ni da stanem niti da se prignem,
šta da čuvam, ošta da se branim,
nikud pošo, odnikud da stignem.

Moj živote, iskapana čašo
da se muke u tebe ugnjezde.
Čeljust razbi, trnovita pašo,
a ja tebe ukova u zvezde.