Kapela za Kazimira Maljeviča

 POSLEDNJI sunčani dani septembra i dve promocije okupili su ljubitelje umetnosti u Muzeju Macura, u Banovcima na samoj obali Dunava i na svega dvadesetak kilometara od Beograda. Kao i obično kad se u Muzeju otvara nova izložba i(li) slavi neki događaj, za „nemotorizovane“ posetioce Vladimir Macura, vlasnik i osnivač muzeja, je organizovao prevoz autobusom.
U bezmalo porodičnoj, srdačnoj, prijateljskoj atmosferi mladi i stariji posetioci, studenti i poznati, evropski afirmisani umetnici i istoričari umetnosti su „inaugurisali“ knjigu „Prva i poslednja slika“ Slobodana Mijuškovića. Tema je Rodčenko i ruska avangarda, možda „kraj slike“? Ali, to je interesna sfera kolekcionara Vladimira Macure koji bez pomoći ovdašnjeg Ministarstva kulture, ličnom inicijativom i invencijom, pokazuje da Muzej može biti živo, aktivno mesto susreta i događanja: ogledni primer interakcije publike i „ustanove“. Uostalom ovaj arhitektonski sveden, meandroliki muzej i ima toplinu doma.
Pod nogama gostiju škripi šljunak kojim su zasute staze i plato između zgrade Muzeja i Dunava: mesto susreta i razgovora. Živko Grozdanić Gera objašnjava „Kako je finansirao Vršačko bijenale“, ujedno to je i naziv njegove instalacije na ovogodišnjem Oktobarskom salonu. Radomir Damnjanović Damnjan došao je iz Milana, gde živi i radi decenijama, u Beograd, jer je u toku „finalizacija“ njegove monografije koju je napisao Jerko Denegri, odnosno - pravim imenom, kako Damnjan objašnjava - Jerolimus. Raša Todosijević zamoren od postavljanja rada u Muzeju „25. maj“, Cile Marinković nezadovoljan što njegova izložba u Domu vojske Srbije nije dobila veći publicitet... Ipak svi uživaju u svežem vazduhu, mladom vinu koje je Macura doneo iz Austrije, jabukama i siru, već poslovično i omiljeno posluženje u Muzeju Macura. Psi i deca koje su doveli roditelji sretni jurcaju šljunkom i travnjacima, „žrtva“ je mačka...
Onda... zvonjava zvona na malom objektu između muzeja i reke. Simultano kako se horizontala sa zvonima (raspeta na dve visoke metalne motke) spuštala - krov „kućice“, zapravo kapele se podizao i - otvorio se „Maljevičev krst“. Crven doduše, kakav on po rečima Slobodana Mijuškovića nije slikao. Ovaj projekat, „Kapela za Maljeviča“, je po opštem mišljenju okupljenih, Vladimira Macuru uzdigao i u umetnike.
U vrtu sa stotinu mladih stabala jabuka bele mermerne gromade. Jednu kleše naš poznati umetnik i istoričar umetnosti, Kosta Bogdanović. A, tu u voćnjaku rađa se i atelje za buduće gostujuće umetnike. Ceo kompleks deluje moćno, a pri tom nepretenciozno, jasno: intelektualno.
Dakle nadomak Beograda, privatnom inicijativom, novcem - bez pompe i moljakanja za pomoć onih koji bi sami trebali prepoznati ovaj dragulj - Srbija dobija i ima važno, prepoznatljivo mesto koje je predstavlja kulturnom zemljom dostojnom njenih predaka: umetnika, intelektualaca i prosvećenih kolekcionara. Zamljom, u kojoj je jednom mogao nastati i Paviljon Veljković sa svojom kolekcijom odlivaka Mikelanđelovih skulptura.     

POSTAVKA I KLAVIR
AutentiČna postavka, na dva nivoa Muzeja, dela domaće međuratne avangarde i konceptualne umetnosti posle Drugog svetskog rata je ono što je publika tokom tog popodneva i između dve promocije razgledala i čemu se divila. Avangardno je odzvanjao i jedan stari, raštimovani koncertni klavir dobrim delom oguljenih dirki.