NAJTRAŽENIJA knjiga ove godine u Srbiji “Tito tajna veka”, Pere Simića, koju su objavile “Novosti”, posle rasprodatog tiraža od 15.000, od jutros je u drugom, dopunjenom izdanju, ponovo na kioscima. Pred čitaocima je 40 stranica potpuno novih ekskluzivnih detalja iz biografije Josipa Broza. Među njima, izdvaja se priča o Titovom dosada potpuno nepoznatom braku i tajanstvenoj prelepoj supruzi Elzi Johani Kenig, koju je u Staljinovim čistkama snašla tragična sudbina.
Posle šesnaest godina braka sa Pelagijom Belousovom, Tito se 19. aprila 1936, kao Fridrih Valter razveo, a šest meseci kasnije, 13. oktobra, u policijskom birou u Moskvi, pod istim lažnim imenom i prezimenom, registrovao brak sa Nemicom Elzom Johanom Kenig koja je u Moskvi živela pod pseudonimom Lucija Bauer. Ona je, inače, tada bila udata za Ernsta Vabra visokog funkcionera komunističke omladine Nemačke, koga je Hitler po dolasku na vlast osudio na 15 godina robije. Brigu o njegovoj supruzi, kako je to onda bivalo, preuzela je partija i sklonila je u Moskvu. Imala je 23, a Tito 45-46 godina. Kakav je Broz imao odnos prema mladoj supruzi svedoče četiri pisma koja je pisao iz Pariza 1937. godine. Oslovljava je sa “moja mala voljena”, pati što je nedavno bila bolesna, nadajući se da će “uskoro sve opet biti dobro” i savetuje je da ne bude nestrpljiva i nervozna “jer ću ja poraditi sve da bi mogla da pođeš kod mene”. Pismo završava rečima: “Jako želim da te vidim i s nestrpljenjem čekam taj trenutak. Srdačan pozdrav - tvoj gospodin.”
U drugom pismu moli je da obavezno poseti njegovog sina iz prvog braka Žarka koji je bio smešten u jedan sovjetski popravni dom. Poručuje joj da s nestrpljenjem očekuje njena pisma: “Mnogo i srdačno te ljubi tvoj Fridrih”.
U trećem pismu Tito se topi od nežnosti nazivajući je “ljubljenom malenom”, a u četvrtom oslovljava je sa “Lusil, ljubavi moja” i žali što je imala “vrlo mnogo neprijatnosti zbog malenog Žarka”.
Idila sa Brozove strane, međutim, nije dugo trajala, jer je 27. septembra 1938. četiri dana pošto se distancirao od sedmorice mrtvih i dvojice živih funkcionera KPJ, našao za potrebno da se pismeno odrekne i dveju venčanih supruga - bivše Pelagije i tadašnje Lucije, koje su odavno bile u nemilosti NKVD-a. Za prvu kaže da nema “materinska osjećanja”, da “mrzi i kvari” sina Žarka, a o drugoj da je “mislio da je ona provjerena”, pošto je “bila ćerka bijednog radnika” i “žena istaknutog političkog radnika njemačkog komsomola”. Navodno joj je govorio da “ne treba da ima nikakve veze sa emigrantima iz Njemačke”, a sad kada je čuo da je uhapšena, žuri da prizna: “Smatram da sam ovdje bio nedovoljno budan i da je to u mojoj partijskoj karijeri velika mrlja. Mislim da to mogu da iskoriste razni saboteri naše partije u borbi protiv mene...”
Dok je o njima ovo pisao Pelagija je već čamila u jednom moskovskom zatvoru, pa joj je Titova osuda zagorčavala život, a Lucija je već bila mrtva. Naime, pod lažnom optužbom da je nemački ššijun, streljana je u Moskvi 1937. godine. Tito je više nikada nije pomenuo. Njen prvi muž Ernst preživeo je logore i Drugi svetski rat, postao ministar u vladi Istočne Nemačke i na njegovu molbu Lucija je u Moskvi rehabilitovana početkom 1958. godine.

PROLAZNE I TRAJNE VEZE
JOŠ dok je bio u braku sa Lucijom, Tito se u Parizu upoznao sa Austrijankom Hertom Has, sa kojom je u nevenčanoj vezi 1941. dobio sina Aleksandra. Razočaran dočekom Hitlerove vojske u Zagrebu, ostavio je porodicu i priliku za stvaranje svojih ambicija potražio je u Beogradu. Ali nešto pre toga sreo je dvadesetogodišnju studentkinju francuskog jezika Davorjanku Paunović, koju je uzeo za sekretaricu, kasnije i životnu saputnicu i koja će postati najveća ljubav njegovog života, koja je umrla 1. maja 1946. godine. Na izričitu Titovu želju sahranjena je u parku pored njegove rezidencije u Belom dvoru, a šest godina kasnije, kada je imao šezdesetak godina, posle višegodišnjeg flertovanja, oženio se dvadesetosmogodišnjom ličkom partizankom Jovankom Budisavljević, uz provodadžisanje njenog komandanta Đoke Jovanića.