NA autorskom konursu „Novosti“ za najbolju kuću u prošloj godini proglašena je poslovna zgrada u Takovskoj 23-25, delo Vesne Cagić-Milošević i Ksenije Bulatović. Ovo savremeno zdanje , kako je ocenio žiri „Novosti“, ostvaruje umetnički dijalog sa relevantnim delima srpskih arhitekata nastalim između dva svetska rata, ali i sa kućama Mikice Mitrovića i Ive Antića u susedstvu. Uz to, ova kvalitetna arhitektonska priča događa se u „jednoj od ključnih ulica za beogradsku arhitekturu“.
I Cagićeva i Bulatovićeva u svom opusu imaju po petnaestak realizovanih objekata, ili kuća, čija je realizacija upravo u toku. A, na samom početku ulice u kojoj se nalazi nagrađeno delo(na uglu Takovske u Kosovske) počela je izgradnja još jednog poslovnog objekta koji je projektovao ovaj „dobitni“ tandem.
Spojio ih je, kako kažu, investitor, tačnije, projektovanje „Eurosalona“ na Beogradskom sajmu. A najveći objekat koji su zajedno realizovale je zgrada Vlade Republike Srpske u Banjaluci. Taj posao su dobile na konkursu, a nagrada „Novosti“, koju smatraju i najznačajnijom među arhitektonskim priznanjima, njihovo je prvo društveno priznanje:
- Kuća u Takovskoj je i rezultat dobrog odnosa sa investitorom - imale smo mogućnost da pratimo objekat tokom izgradnje što nije čest slučaj, jer u ovoj oblasti vlada priličan haos.
Kad arhitekta ne može da prati izgradnju kuće koju je projektovao, dolazi do raznih odstupanja. Naprosto, svi elementi koji nisu vezani za bazičnu funkciju kuće „jednostavno nestanu“ - objašnjava Cagićeva. - U izvođenju objekta može da se desi sve i svašta i onda se pitate da li je to vaša poetika. Beograd je dosta naružen trapavo osmišljenim zgradama po „ukusu“ investitora...
Ali, Vesna Cagić-Milošević smatra da je danas drugačija situacija. Bio investitor prosvećen ili ne, situaciju je popravila izgradnja kuća sa stanovima za izdavanje.
- Velika je razlika između zgrada zidanih pre 2000. i ovih poslednjih godina. Kad investitor zida za rentiranje, vodi više računa o kvalitetu. Investitor ima stav da je to ipak njegova, a ne kuća koju će preprodati - tvrdi Cagićeva.
Arhitekturu Beograda karakterišu i neke novine. Jedna na koju naše sagovornice skreću pažnju jeste i „konfekcijska arhitektura“, karakteristična za metropole. Ona je došla sa stranim arhitektama, vičnijim u projektovanju velikih tržnih centara. Ovakvi projekti ne traže kreativnost, kao u autorskoj arhitekturi.
- Beograd ima osobenu arhitekturu, nije pod direktnim uticajem nemačke arhitekture kao u Sloveniji i Hrvatskoj. Ovde arhitekte kroz svoju kreativnu prizmu „propuštaju“ mnoga inostrana iskustva - tvrdi Ksenija Bulatović. - Ali, kod nas ima i više kiča, koji datira iz perioda poslednjeg rata, ali je i posledica bahatosti investitora koji „znaju najbolje“. U tom periodu investitori su bili dosta grubi prema arhitektama, nisu ih preterano cenili. Sada, međutim, postoje i institucije koje kontrolišu i projekte i realizaciju.
Slika grada se poslednjih godina popravlja. To je posebno primetno, kao kaže Ksenija Bulatović, na Novom Beogradu. Ipak, tvrde naše sagovornice, velika opasnost za ovaj deo metropole predstavlja građenje na zelenim površinama, u „starom tkivu“ Novog Beograda. Kao primer, Bulatovićeva pominje gradnju oko bivšeg CK.
Pitanje koje se naprosto samo od sebe nameće jeste - postoji li ženska i muška arhitektura...
- Postoji - kategorična je Bulatovićeva. - Ceo život sam se trudila da probam da „radim“ mušku arhitekturu.
- Muška arhitektura je gnostička arhitektura, naučna, formalna. Ženska arhitektura je emotiva i intuitivna - dodaje Cagićeva.
- Muška arhitektura želi da dominira, da se nametne. Dovoljno je uporediti muškarca i ženu pa da se vidi razlika, jer arhitektura je - naglašava Ksenija Bulatović - biće!
Kuća diše onako kao dišu ljudi koji stanuju i(li) rade u njoj, kako diše njeno okruženje. Može se osetiti da li je kuća građena muškom ili ženskom energijom, jer u nju je ugrađen senzibilitet autora. A, razlog što više ima „muških kuća“ leži i u podneblju: - Ovo je ipak Balkan. Muškarcima se lakše ukazuje poverenje.
U projektovanju je značajno manje žena od muškaraca. Ipak, na Arhitektonskom fakultetu iz godine u godinu sve je više studentkinja. A, i po projektantskim biroima ima dosta žena. U nekim rade isključivo žene. Muški arhitekti zapošljavaju žene arhitekte, jer su odane, posvećene poslu i pouzdane. Ako, ništa drugo neće se, sa društvom, zapiti u obližnjoj kafani.
- Arhitektura je i timski rad - tvrde naše sagovornice. - Arhitekta koji se smatra genijem, obično može sam svašta da napravi u svojoj mašti, ali to veoma retko realizuje. Timski rad je preispitivanje i razmena mišljenja, to je „brein-storming“ i takav odnos vodi ka savršenom rešenju. Mada postoji sujeta, što je priličan problem sa našim arhitektima. Profesionalno iskren dijalog najčešće zamenjuje snishodljivo tapšanje po ramenu.
Nezameranje, kompromisi, podilaženje investitorima, kolegama, autoritetima, institucijama, stvara nezdravu atmosferu u kojoj nema napretka - kažu dobitnice naše nagrade. Devedesete su „enciklopedijski“ primer za to, a arhitektura ostavlja jasan i trajan trag u vremenu. Ona je merilo društva i njegove duhovne kulture.

SAT
KAO malo koji arhitekta, Ksenija Bulatović ima jedno od svojih dela realizovano u samom centru Beograda, na Trgu Republike. Istina, to nije kuća već - „Deltin“ sat!
Savo Popović