JEDNOGLASNOM odlukom žirija, nagradu "Žanka Stokić" dobila je prvakinja Drame SNP, Gordani Đurđević-Dimić, koja je tako postala sedmi laureat u sazvežđu najvećih srpskih glumica. Za izuzetno priznanje Narodnog pozorišta i našeg lista, ovu umetnicu preporučio je "moćan talenat i neodoljiv scenski šarm, veliko iskustvo i spremnost da pozorištu pristupi ne samo glumačkim instinktom već i ozbiljnim intelektualnim promišljanjem". Agneza u Šnajderovim "Dumanskim tišinama", Crkva Ružica u "Beloj kafi" Ace Popovića, Tatjana u Puškinovom "Evgeniju Onjeginu", Šefica u Anujevom "Ženskom orkestru", Marija A. Moskaljova u "Ujkinom snu" Dostojevskog - tek deo je izuzetnog pozorišnog opusa novosadske glumice. A među brojnim priznanjima, rame uz rame, sada su stali - Nušićeva nagrada za životno delo i priznanje sa imenom njegove omiljene glumice.
- Još na Akademiji umetnosti saznali smo puno o Žanki Stokić. Odavno sam želela da se uspostavi ova nagrada, nemajući ni u primisli da ću jednom poneti to veliko priznanje - kaže dobitnica. - Ako me pitate šta njeno ime priziva u mom emotivnom sećanju, paradigma je života obasutog slavom, posutog ružama i, naravno, trnjem. Na neki način je i opomena nama glumcima da se ne zanosimo lepotama i prolaznošću slave već da težimo uravnoteženom prihvatanju pobeda i poraza. Drago mi je što priznanje dobijam u trenutku Žankine pravne rehabilitacije, kada je svaka mrlja na njenom imenu stavljena "ad akta".

* Nušić je za Žanku pisao "Gospođu ministarku", da li biste se svrstali među "njegove" glumice?
- Nažalost, bila sam samo Sarka u "Ožalošćenoj porodici", u režiji Dejana Mijača. Čini mi se da mi je, ipak, izmakao najveći domaći i svetski repertoar. Posle ovog priznanja kao da je etabliran i budući izbor dobitnice: ne ići ispod umetničkog nivoa koji je primećen i nagrađen. Priznanje je, zaista, i radost i obaveza. Radost, što nisam znala da sam u konkurenciji i što mi je vest saopštila Mira Stupica, posle Žanke najveća glumica srpskog pozorišta.

* Do sada ste osvojili Sterijinu nagradu, dva "Zlatna ćurana" na jagodinskim "Danima komedije", Nušićevu nagradu za životno delo, nekoliko priznanja na "Susretima profesionalnih pozorišta Vojvodine"...
- Nisam više euforična kada su priznanja u pitanju, ali me je ovo posebno obradovalo i zato što prvi put stiže u Srpsko narodno pozorište. Žanka je po ogromnom daru i elementarnosti, upravo slična umetnicama koje sam zatekla u SNP: od onog najplemenitijeg glumačkog kova, suverena i u dramskom i u komedijskom repertoaru. Ova nagrada ujedinjuje naš pozorišni prostor, članovi žirija i jesu razmišljali kao da smo svi ista porodica - o deci teatra koja igraju "preko" u dvojezičnim sredinama. Žanka je primer umetnika "bez zadrške". Sledila je svoj instinkt, energiju, ljubav prema teatru i ljudima. Žrtvovala ono što mnogi od nas ne bi: sigurnost, brak, komfor. Izašla je na vetrometinu, ako je negde i pogrešila, najviše su se o nju ogrešili.

* Glumac vaja ulogu, a šta vaja glumca?
- Svaki čovek je, na neki način, tajna. Glumac pogotovo. Satkan od uma, srca i zaigranosti kao dela dara. Kakav ćete biti umetnik zavisi od karaktera, vaspitanja, naučenih životnih vrednosti, uzora. Čini mi se da sam sledeći neke instinkte išla za pristojnim, zdravim i veselim ljudima, moralnih načela. To su bili moji učitelji. Bila sam petogodišnja devojčica kada sam na TV ekranu zapazila jedno svetlo lice, divan glas i govor. Milozvučje mog, kasnije profesora, Branka Pleše. Takođe, odrastala sam "na" Kiki Bibić, tako da je Mira Stupica za mene bila i ostala glumačka veličina kakva još dugo neće biti dosegnuta. Neponovljiva harizma... U pamćenju nosim i fonografski zapis Žanke Stokić, svu zaraznu lepotu njenog smeha i temperamenta. Među savremenicama, jedino Rada Živković nosi tu energiju, razornu snagu, razdraganost. Nije čudo što je "Gospođa ministarka" našeg doba i laureat istog priznanja.

* Za vas kolege i kritika kažu da maksimalne efekte postižete minimalnim sredstvima?
- Ima uloga kao što je ona u predstavi "Draga Jelena Sergejevna" u Subotici, koju igram do suza, do poslednjeg fizičkog i psihičkog daha na sceni. To je, takođe, deo arsenala glumačkih sredstava. Inače, ja sam poklonik vrlo jasne, ekspresivne glume. Ne bežim od jakih sredstava, mimičkih i gestualnih manifestacija lika. Ne pripadam vrsti "diskretnih" glumica koje su toliko iznutra pune i misle da je ono što izađe pred gledaoce dovoljno da ispuni scenu. Pobornik sam uverenja da odnos glumca prema liku treba da bude takav da ga on pravi, pojačava, jasnom ekspresijom pocrtava misao ili karakter. Dakle, sva su sredstva u igri.

* Beogradskoj publici, u novije vreme, "otkrilo" vas je gostovanje predstave SNP "Ujkin san", u režiji Egona Savina?
- Prvi put sam u Beogradu zaigrala u "Ljubinku i Desanki" (SNP) s rediteljskim potpisom Branka Pleše. Tu sam dobila i prvu oznaku "karakterne komičarke". Potom sam igrala još u nekim Acinim komadima, koje su režirali Pleša i Savin - "Bela kafa" i "Mrešćenje šarana".

* Ovi umetnici veoma su važni za vašu karijeru?
- Sada, u našem "skraćenom" prostoru igramo svi i svuda, bolje se upoznajemo. Savin je, na primer, režirao i u Zrenjaninu i u Somboru, na sreću tamošnjih glumaca... Njih dvojica su generacijski udaljeni, ali su slične ličnosti. Ne samo u odnosu prema ansamblu već i prema vrednostima dramske literature. Imaju svoj sud o svemu, umeju da "rehabilituju" tekstove, vrate nepravedno zaboravljene dramatičare. Kao i pokojni Pleša, Savin nepogrešivo zna šta glumac može da pruži, zato su njihove podele najtačnije. Nenadmašni su u tome... Uz ogromno znanje odlikuje ih i velika strogost prema sebi samima. Konačno, njih dvojica ne samo da su nepogrešivi u "čitanju" komada nego i konteksta.

* Koliko glumačka sreća zavisi od izbora reditelja?
- Glumačka sreća je promenljiva. Morate biti na oprezu kad prihvatate ponude velikih reditelja. Neke greške sam napravila upravo iz pijeteta prema mom dragom profesoru: prihvatila sam ulogu Tatjane u "Evgeniju Onjeginu" i igrala devojku od osamnaest, u vreme kada sam imala 32 godina i dvoje dece. Tatjana u svom dobu tek iskustva naslućuje, kroz poetska viđenja i idealizovane slike. Žena u tridesetim je već sve to prošla. Bio je to loš izbor, ali nije loše iskustvo makar zbog toga da se još jednom potvrdi koliko je potrebno pratiti glumca - preživljena iskustva ne možete davati u kasnijim godinama. Mada, jedna Sara Bernar ili Meri Pikford igrale su, i to veoma uspešno, mlade devojke u svom zrelom dobu... S druge strane, iako se maskom može mnogo postići, ne bih mladima savetovala da igraju babe.

* Novosadske glumce, sve češće, gledamo u beogradskim predstavama...
- Pre mene, put su "prokrčili" Jasna Đuričić i Boris Isaković. Talenat uvek pronađe svoj put. Ako je beogradska publika potvrda uspeha, njih dvoje su sledili Miru Banjac. Meni lično, čast je što su me pozvali u "Kandid" JDP. Pogotovo što se nisam mnogo "producirala" u serijama i filmovima. A Jugoslovensko dramsko je moje sanjano pozorište: još od studija glume i "bajki" koje nam je o njemu pričao naš dragi profesor Pleša...

"NOVOSTI"
* OVO je druga nagrada koju dobijate od "Večernjih novosti". Pre "Žanke Stokić" dobili ste naše priznanje na Sterijinom pozorju za epizodu i ulogu Gospave u "Mrešćenju šarana"?

- Vaš list pratim od rane mladosti. Moji su ga oduvek kupovali, a i ja sam ga zavolela zbog markantnih naslova, brzog reagovanja, privlačne opreme, najboljih fotoreportera... Čitalac jednostavno ne zna šta pre da pročita! Redovno pratim kulturne strane, intervjue s koleginicama. Eto, poslednji koji sam čitala bio je sa Cecom Bojković.

NEDOSTIŽNA MELODRAMA
* Čeznete li još za nekim rolama?

- Za mene je nedostupan ostao veliki melodramski repertoar. Na primer, domaći pisci između dva rata. Bilo bi mi zanimljivo da igramo "Smenu generacija" Stevana Jakovljevića, između ostalog. Kad o ovome govorim, mislim pre svega na onaj repertoar u kojem je blistala Žanka Stokić... Naravno, ne bežim ni od moderne američke drame, recimo Tenesija Vilijamsa. Eto, u nedoba stigla mi je i Lora u "Tramvaju zvanom želja".