NEGDE u ovo vreme 1928. sin molera, Pavle Bihali, ponesen idejom da pisana reč može da pomeri svet pokrenuo je sa bratom Otom časopis „Nova literatura“ i izdavačko preduzeće kome je dao skraćeno ime „Nolit“. Ta odluka kasnije će ga koštati glave, a „Nolit“ će relativno brzo postati i dugo ostati sinonim jugoslovenskog i srpskog izdavaštva. Ironijom sudbine, za nekoliko dana, na jubilej kuće, voljom novih gazda jedna od najuglednijih beogradskih knjižara sa imenom Pavla Bihalija, ugašena je i pretvorena u „Zekstrinu“ prodavnicu garderobe.
Rođen 1889. u skromnoj zemunskoj porodici Pavle Bihali je nekoliko godina vodio očevu molersko-farbarsku radionicu, a zatim se otisnuo u svet književnosti. Već prvi brojevi mesečnika „Nova literatura“, a zatim i „Nolitove“ knjige, čiji je Pavle bio ne samo izdavač, već i lektor, grafičar, prevodilac, pisac eseja uneli su ogromnu svežinu u tada uspavanu javnost. Posebno su bili oduševljeni intelektualna omladina, studenti i levica, a namrgođeni vlast i cenzori. Tekstovi Brehta, Hašeka, Drajzera, pesme Cesarića, crteži Brosa, Bekmana i Pikasa, eseji Marka Ristića, Velibora Gligorića, Veselina Masleše naveliko su prepričavani i komentarisani. Samo posle godinu dana časopis je zabranjen, a izdavač uhapšen i teško zlostavljan, sa teškim posledicama do kraja života. Ništa manje uzbuđenja nisu izazivale ni „Nolitove“ knjige. Dela Remarka, Sinklera, Egona Kiša, Babelja, Pilnjaka, Gorkog... U vreme kada su u Nemačkoj knjige gorele na lomačama, beogradski izdavač je hrabro objavljivao dela autora, koji su bili žestoki protivnici fašizma. Remek delo nemačke literature u egzilu „Henri Četvrti“ Hajnriha Mana bilo je među poslednjima koje je objavljeno u predratnom periodu.
Zbog svojih levičarskih ideja, ali i posla kojim se tako strasno bavio, Pavle Bihali je po okupaciji uhapšen, nedeljama ga je Gestapo ispitivao, ali je ostalo zabeleženo da nisu mogli da mu nađu nikakvu konkretnu neprijateljsku delatnost, izuzev časopisa i knjiga koje je objavljivao. A, to je očigledno bilo više nego dovoljno da se na spisku „liste streljanih zbog sabotaže i nasilja“ objavljenog u novinama 19. jula 1941. nađe i „Pavle Bihali, izdavač iz Beograda“. Okupacione vlasti su zatim sve „Nolitove“ knjige isekli i bacili u stari papir.
Posle rata „Nolit“ je postao državno preduzeće, nastavilo se tamo gde je Pavle stao, sa istim ciljem - da se još jednom promeni društvena i kulturna klima. I u tome se uspevalo, edicije su se uvećavale, produkcija rasla i narasla na 250 naslova godišnje. U uređivačkom timu bili su Vasko Popa, Ivan V. Lalić, Jovan Hristić, Aleksandar Ristović, Borislav Radović... Puna četvrt veka „Nolit“ je bio zaštitni znak vrhunskog izdavaštva, da bi devedesetih godina počeo da posustaje. Dobrih naslova bilo je sve manje, čekalo se neko novo i bolje vreme.
Došli su, međutim, crni dani u vidu neobične privatizacije: Izdavačku kuću je pre tri godine kupio Veterinarski zavod, koga je prethodno preuzela „Zekstra“. Direktor sve tri firme postao je izvesni Dragan Đurić, samo produžena ruka moćnog biznismena, čija leđa čuva jedan od ovdašnjih tajkuna. I jedan i drugi i treći učinili su ono čega bi se pametan stideo: Najpre pod izgovorom adaptacije, a zatim otvoreno, gotovo se izrugivajući književnoj i kulturnoj javnosti, ugasili su život knjižari „Pavle Bihali“.
I tako je, baš na osamdesetogodišnjicu, zatvoren jedan žalostan krug.

STRASNA PREDANOST
PAVLE je imao osetljiv literarni sluh, strasnu predanost teškom pozivu koji je odabrao. Posedovao je snagu ubeđivanja da se istraje u mračnim godinama i da bodri svoje saradnike. Bio je čovek topla srca, koji je sklapao prijateljstva i umeo da ih sačuva. Bio je širokogrud, hrabar i uporan u sprovođenju svojih planova. Svojim delom i svojim nasilnim umiranjem savladao je iskušenja života i smrti, zapisao je o svom bratu Oto Bihali Merin prilikom obeležavanja pedesetogodišnjice „Nolita“.

ZAŠTIĆENO IME
PORODICA Pavla Bihalija zaštitila je ime i znak „Nolita“ i o tome dobila rešenje Zavoda za intelektualnu svojinu. Novi vlasnik „Nolita“, međutim, nije našao za shodno ni da se obrati porodici, a kamoli da zatraži dozvolu da kuća koju su kupili i dalje nosi isto ime.