SRBIJA ima zvanično trećeg džez-pijanistu na svetu. Od 3.600 mladih muzičara, koji su konkurisali za prestižan Internacionalni džez festival u Montreu, naš Dimitrije Vasiljević(23),bio je jedan od najboljih, po odluci žirija, kojim je predsedavao Kvinsi Džons.
Na istom festivalu naš pijanista osvojio je i prvu nagradu publike. Dimitrije Vasiljević (23), sjajan student i stipendista Berklija. Za devet meseci studija na prestižnom koledžu gde mu je mentor profesor Rej Santizi, kod kojeg su učili i sa njim delili scenu Čik Korija, Čarli Parker, Sten Gec, Kit Džeret, Džo Zavinula, Dajana Krol, Dimitrije ima već na stotine koncerata sa afro-kubanskim ansamblima, kvartetima, kvintetima,solističkih i „berkli“ nastupa sa kolegama. I dalje je, međutim, „prosečan Srbin kome nedostaje i socijalno društveni fenomen druženja u našem narodu“. Autentične začine iz nacionalne kuhinje pazari u organskim prodavnicama hrane.
* Kako je Dimitrije Vasiljević dospeo na Berkli?
- Berkli je uvek predstavljao misaonu imenicu,kao Harvard ili Jejl u domenima drugih oblasti i nauka. Posle srednje muzičke škole „Josip Slavenski“ šansu da studiram džez na takvom mestu kao što je Berli, smatrao sam jednaku dobitku na lotou. Uz pomoć prijatelja, i posle nekoliko meseci vežbanja programa i sakupljanja papira otišao sam na audiciju u Dablin i, eto, nisam pogrešio. Dobio sam stipendiju koja pokriva oko 20 odsto školarine što je jedna od najviših standardnih na Berkliju za strance. Zahvaljujući fantastičnom naporu mojih roditelja i rodbini i mom ličnom doprinosu, uspeo sam posle godinu i po po položenom ispitu da krenem na prvi semestar.
* Opišite nam život perspektivnog džez-pijaniste u Bostonu?
- Studentski život je druga strana medalje, barem u mom slučaju, jer je Boston skup grad. Potičem iz porodice intelektualaca izuzetno skromnih primanja, razumljivo je da sam primoran da pristajem na velike kompromise po pitanju kvaliteta života. Oba semestra proveo sam u prostoriji koju bi samo optimista mogao nazvati stanom. Šalim se malo, ali sve ovo i nije daleko od istine. Nalaženje honorarnog posla je skoro nemoguće, jer studije zahtevaju najmanje 10 sati vežbanja. Ne odustajem, naravano, vredno radim, nadam se još nekoj stipendiji. Pomoć sponzora i ljudi dobre volje uvek je dobrodošla, ali sam već izgubio nadu, jer su mi mnoga vrata bila zatvorena u Srbiji.
* U inostranstvu nije bilo tako?
- Berkli simobolizuje hram muzike, bezbroj šansi za uspeh i karijeru, divne ljude, studente i profesore, koji su me dočekali otvoreno, nudeći vrhunsko znanje, normalnu muzičku atmosferu neopterećenu sujetom, gordošću, zavišću. Imao sam veliku satisfkaciju što sam postao prvi Srbin ikada koji je ušao među 12 najboljih na svetu. Nikada nisam doživeo takav publicitet, kao u Montreu za vreme festivala. Novinari, obični ljudi prilazili su da mi čestitaju, a sa njima i članovi žirija. Pored Džonsa i Fazil Sej. Školovanje na Berkliju je zaista vrhunac za svakog mladog muzičara, radi se dosta, ali se dobija najbolje obrazovanje. Romantična predstava o zapadu kao o samodovoljnoj mašineriji blagostanja vrlo brzo ume da padne u vodu. Ipak,jednog jutra se probudite i shvatite da ste napredovali kao ličnost i da ste malo jači nego što ste bili juče.

UPOZNAJEM SVET
- SA „Beogradskim diksilend orkestrom“, pod vođstvom Vlade Rackovića, svirao sam blizu 1.000 svirki i koncerata - priča Dimitrije Vasiljević. - Imao sam trio „Neo instikt“ sa prijateljima basistom Marko Fabrijem i bubnjarom Brankom Popovićem, koji je i moj cimer u Bostonu i student Berklija. Danas sviram i upoznajem raznovrsne kulture od severne Amerike, Skandinavije, Indije, Japana, Južne Amerike...