UVEK sam bio drčan čovek. Svima sam govorio u lice šta mislim. Vodio neke svoje ratove. Možda sam zato, posle svega što sam uradio i obišao, stigao ovde - priča reditelj, dramaturg, pisac, scenarista, Dragovan Jovanović (71).
Danas je samo teško bolestan penzioner, čije mesečno sledovanje ne može da pokrije ni smeštaj u staračkom domu. Zaboravljen od svih, filmski i dramski umetnik, nekada cenjeno ime u srpskoj kulturi. Skučena sobica voždovačkog Doma krcata sećanjima. Na zidovima fotografije iz mlađih dana, svedoče o burnim i radnim danima u Beogradu, Americi, Parizu, Moskvi, Brazilu i rodnom Mladenovcu. Stali i mali krevet, ormar, frižider, stočić i nekoliko stolica. Police prepune knjiga.

- Sve što mi je ostalo doneo sam ovde - kaže Dragovan. - Vreme mi prolazi u čitanju i pisanju. Završavam moje poslednje delo „Saga o Srbima“ od 1941. godine. Već sam napisao 4.000 strana. Ne osećam se dobro ovde, jer su ljudi previše ispunjeni mržnjom. I Beograd se promenio. I moj rodni Mladenovac. Razočarao sam se i povukao ovde. Kada bi mi država odobrila nacionalnu penziju, iznajmio bih negde stan i proveo svoje poslednje dane.
Studirao je svetsku književnost i dramaturgiju. Bio je direktor Pozorišnog muzeja četiri godine i smislio nagradu „Dobričin prsten“. Uveo je u muzej video-sistem, adaptirao podrum i otvorio „Teatroteku“. Izdao je 20 knjiga o glumcima. Osnovao „Slobodarske svečanosti“ u Sopotu na Kosmaju. Za rad u Sopotu dobio Statuetu sloboda za celokupan filmski doprinos. Bio dramaturg u Jugoslovenskom dramskom pozorištu od 1969. do 1972. godine. Mnogi se sećaju vremena kada je bio direktor „Jugokoncerta“. Tada su ga prozivali što „skrnavi Kolarac“, promovišući mlade, sada čuvene pijaniste Aleksandra Serdara, Natašu Veljković...

Crno-bele slike i umetnička dela popunili su sve zidove male sobe. Portreti koji su radili njegovi prijatelji Žak Kukić, Jova Radičević prenose atmosferu druženja sa Dušanom Matićem, Bojanom i Mirom Stupicom, Batom Putnikom i Božom Timotijevićem, Luisom Aragonom... U centru ikona svetog Nikole. Na drugom zidu fotografije bivše supruge, glumice Ljudmile Lisine i njihovog sina Igora.
- Najradije se sećam naših zajedničkih dana u Parizu, te 1968. godine - priča Dragovan. - Radio sam kod Žan-Luja Baroa, Vilara, Šabrola, i Godara. Dobri prijatelji su mi bili Žan-Luj Aragon i njegova žena Elza Triole. Dobili smo angažman u Radio Parizu. Vratili smo se u Beograd da povedemo i sina Igora, ali sam sreo Bojana Stupicu koji mi je ponudio da budem njegov dramaturg. Pristao sam.

Bivša supruga Ljudmila Lisina i sin Igor već godinama žive u Tel Avivu. Pozovu, ali ga ne obilaze. S drugom suprugom Vesnom Prljom nije održao kontakte. Ima još jednog vanbračnog sina Stefana sa poljskom glumicom Anom Sokolovskom.
- Gotovo nikome nisam rekao da sam ovde. Za tri godine me niko nije posetio - kaže Dragovan. - Moji najbolji prijatelji su odavno umrli. A mnogo ih je bilo lažnih, koji su bili uz mene dok sam mogao nešto da učinim za njih. Otkako sam se vratio iz Brazila 1992. godine, gde sam šest godina proveo režirajući niz predstava, u Srbiji nije bilo posla za mene. Društvo me je odbacilo i zaboravilo.

KOMUNISTIČKA DECA
ODUVEK sam bio blizu političara. Od kada sam se vratio iz vojske, vratio sam „onu“ člansku kartu i više nisam bio član nijedne partije - priča Dragovan Jovanović. - Ipak, lupao sam u šerpe i zviždao, zato u Slobino vreme nisam imao posla. A kada je otišao, prozvali su me Slobinim čovekom i opet odbacili. Sve se to isti ljudi vrte u krug. Komunistička deca su opet na vlasti.

NAGRADE
JOŠ 1959. godine za svoju dramu „A šta sad“ dobio je Prvu nagradu Beogradskog univerziteta. Sa Bajom Šaranovićem, 1963. godine, osnovao je avangardno pozorište „Teatar u podrumu“. U Karlovim Varima na festivalu nagrađen za najbolji antiratni film, a u Avelinu u Italiji za režiju i glumu. Na festivalu u Vrnjačkoj Banji dobio gran pri za scenario filma „Momak protiv“.