U Srpskoj književnoj zadruzi predstavljena je knjiga Dragana Lakićevića "Ludački rukopis", objavljena u jubilarnom, 100. kolu. To je zbirka smešnih i tužnih "beogradskih priča" o sumanutim, jurodivim filozofima sa pijaca, iz bircuza i parkova, govornicima koje niko ništa nije pitao.
* Ko su ovi "ludaci", junaci vaših priča, čije ispovesti slušamo?
- Lepo ste rekli "slušamo". "Ludački rukopis" se čuje, a ne vidi - u tome je njegova posebnost. U tome je posebnost mojih junaka - čudaka, zanesenjaka, božjih ljudi Beograda. To su ljudi za koje mislimo da su na margini grada i društva, dok oni misle da su doprineli ili će doprineti gradu i društvu - Beogradu i čovečanstvu, a to što daju tako je ogromno da se ne može shvatiti ako se ne govori njihovim jezikom, na njihovim mestima...
* Kome se obraćaju, u svojim maestralnim monolozima, ti usamljeni, poraženi i razočarani ljudi?
- Nikome i svakome - Bogu i ljudima, sebi i drugima. Njihovo kazivanje je nešto kao pesma - peva se sa nadom da će dotaći nekoga ko može da razume njihov život, zanos, zanat, napor, žrtvu... Naizgled, oni govore publici oko kontejnera, na pijaci, u kafani, ali pogled njihov ide dalje, neodređeno, metafizički, u suštinu postojanja. U tome se njihovi govori razlikuju od oficijelnih govora uobičajenih govornika.
* Likovi su živo oslikani, stiče se utisak da te ljude srećemo svakog dana na ulici, u kafani, u prodavnici, ali ih ne primećujemo?
- Verovatno je i Ćorkana, veličanstvenog junaka sa Ćuprije na Drini, prepoznao samo pisac - Ivo Andrić. A taj marginalac iz Višegrada postao je, zahvaljujući Andrićevom prikazu, najsimboličniji lik slavnog romana... Pisac, ili slikar, ili reditelj tome teži: da iz neprimetnog i naizgled nevažnog otkrije parabolu, poruku, višu i složeniju sudbinu. Iz "božjih ljudi", u pravoj priči, često se vine značenje o opštoj neshvaćenosti i tragičnosti života.
* Zašto ste oštru kritiku današnjeg licemernog sveta, u nekim pričama, uputili kroz usta klošara ili pijanca?
- Zato što je njihova optika posebna, njihov jezik je drukčiji. A zatim, iskustvo, žrtva, neambicioznost... Neobičnost njihovih reči i misli važna je za tu kritiku. Ona je deo njihove psihologije... Humor je posebno važan sloj ovih priča. Bez humora, tragičnost bi bila prejaka, junak ne bi bio junak... Tek božjak ima ideje, a skitnica poseduje reči da se suprotstavi ili pridruži vladarima sveta, upravljačima partija, gradova, sudbina...
* Žali se jedan vaš junak da je nekada na ceni bilo ono što nije objavljeno, a da je sada sve objavljeno, ali ne vredi ništa. Da li je to slika današnje književne scene?
- U jednom smislu, da. U drugom smislu, promene koje su se desile u društvu iznenadile su moje junake, pa i današnje pisce (i druge umetnike), i taj šok oni doživljavaju i izražavaju na ovaj način... Uz to, moji junaci su često nepriznati pesnici, neshvaćeni filozofi, samozvani naučnici. Njihova kritika savremenog, pogotovo važećeg književnog poretka sasvim je prirodna. Kad u njoj ima istine ili duhovitosti, onda može da stane i u priču. Oni su boemi, a boemi nisu zadovoljni preovlađujućim stanjem stvari u svemu, pogotovo u književnosti.
* Ako se po rukopisu nekad tačno videlo kakav je ko, što čitamo u priči "Ludački rukopis", šta ćemo danas, kada svi imamo isti, kompjuterski "rukopis"?
- Možda je zato i nastala ova priča, po kojoj se zove knjiga. Od 669 dosadašnjih knjiga u "Zadruginom" kolu, verovatno je više od 600 napisano rukom pre štampanja... Njihov jurodivi otpor novim uniformama (svetskog ili periferijskog) poretka jeste odbrana svega ljudskog, prirodnog, slobodnog. Ali moj junak više misli o istovetnosti i povezanosti rukopisa i života. Rukopis je njegova umetnost - zanos, stil, savršenstvo. Junaci ovih priča teže savršenstvu - svojih zanosa i prkosa, ako ne urednosti građanskog života. Plamen njihovih potreba za savršenstvom osvetljava njihova neobična lica i reske, čas blesave, čas premudre, reči i misli.