Misao pamti patnju

POVODOM sto deset godina od rođenja Desanke Maksimović, u petak će na sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta biti predstavljena knjiga Duške Vrhovac "Moja Desanka", kao i istoimeni DVD na kojem stihove iz zbirke "Nemam više vremena" kazuje naša poznata glumica Ksenija Jovanović. Promocija je 16. maja (baš na rođendan Desanke Maksimović) i pravo vreme za neka prisećanja, zajedničke trenutke, ali i lične emocije inspirisane antologijskim stihovima.
- I pre nego što sam je upoznala, čitala sam i živela s njenom mladalačkom poezijom, još od onog čuvenog "Ne, nemoj mi prići". Sretale smo se na recitalima, na kojima je ona bila gost a ja tumač njene poezije. Povod za jedno lepo, tiho prijateljstvo je moje kazivanje stihova iz zbirke "Nemam više vremena" u Teatru poezije. Samo na ovoj sceni govorila sam ih više od sto puta, pa i gostovala u gradovima bivše SFRJ, Parizu, Beču i Oslu - otkriva nam Ksenija Jovanović.
Prvi susret sa upravo ovom zbirkom, kako kaže, desio se jednog kišnog leta na Bledu. Prouzrokovao je neku vrstu depresije i tužnih misli.
- Knjiga je nastala posle smrti Desankine majke i muža, a slučaj je hteo da sam i ja izgubila svoje najbliže u vreme kad sam je čitala. Još na Bledu vratila sam se ovim stihovima po drugi put: shvatila sam koliko je duboko misaon izliv njenih emocija. Poželela sam da ih naučim i kazujem. Vida Ognjenović je napravila redosled i režirala moj scenski nastup. U prvi mah bi se reklo da je to knjiga o smrti, ali je u stvari reč o ljubavi kao najvrednijem pokretaču života, o neminovnosti odlaska, tragu koji ostavljamo za sobom...
Naša glumica dodaje da kako su godine prolazile, sve više je zbirku "usvajala" kao svoj lični testament, osećajući da je i sama bliže temi koja ju je pokretala.
- Svi mi, naročito u mladosti, mislimo da smo večni. Kad život počne da nas udara i sleva i zdesna, neminovno upoznajemo ukus patnje koja čoveka oplemenjuje, produbljuje misao i uči trpljenju. Zato posebno volim stihove "zemlja mi i u podne okreće sever, zemlja leti predeo santi, vrt mi se crni od kukute, u hlebu mi je kukolja čemer - misao mi jedino patnju pamti".
A na pitanje da li će i posle ove značajne godišnjice poželeti da ponovo kazuje Desankine stihove, na radost svih onih koji su voleli da ih slušaju baš u njenoj interpretaciji, Ksenija Jovanović iskreno kaže:
- Mislim da sam iscrpela sve svoje unutarnje rezervoare i ispraznila akumulatore koje je život prepunio, ne ostavljajući mi snage da na taj način više komuniciram s mojom publikom...

TOPLINA I GOSTOPRIMSTVO
- U JEDNOJ poseti Desanki Maksimović ostala sam fascinirana njenom posebnom željom i spremnošću da nas ugosti: sama je sišla u prodavnicu, spremila meze, iznela rakijicu iz Brankovine i poslužila nas sa toplom, gotovo majčinskom ljubavlju. Tako se pred mojim očima odvijao jedan, na prvi pogled paradoksalan spoj domaćice i velike pesnikinje... Volela sam njenu prirodu, ponekad britak jezik i smisao za humor. O svemu tome sam, istina, više saznavala iz intervjua nego iz neposrednih konatakata. Bilo kako bilo, verujem da je božja milost što Desanka ne živi u ovom vremenu. Mislim da bi njena starost bila opterećena nepotrebnom gorčinom i razočaranjem u ljude...

POSVETA
VELIKA pesnikinja je svojevremeno napisala, sa sebi svojstvenim poštovanjem i nežnošću, osobenu posvetu:
"Kseniji Jovanović, drugoj Desanki
s ljubavlju,
neostvarena Ksenija - Desanka Maksimović"