Volim Srbe i zbog ponosa!

FRANCUSKI pisac Patrik Beson, hrvatskog porekla, često voli da svoje rečenice počne sa: „Mi, Srbi...“ U nekim trenucima Srbiju voli više nego pojedini Srbi. Ali, reći će, s prepoznatljivim galskim duhom, da Srbe baš i voli zbog toga što se ponekad ne vole među sobom i što imaju toliko ponosa da ne vole uvek ni one koji ih vole, da ne bi ispalo da su obavezni da ih vole.

Poslednja otkrića Karle del Ponte o trgovini organima zarobljenih Srba na Kosovu su vas dosta pogodila?
- To je nečuven skandal. Neverovatno! Nešto malo se o tome ovde čulo na kablovskoj televiziji i u štampi, ali ništa na glavnim TV-kanalima, ni na slušanim radio-stanicama. Postoji svesna cenzura, želja da se sakriju određene stvari. Jer, sve ono što je do sada Karla del Ponte iznosila o Karadžiću, Mladiću, Srebrenici, dobijalo je odjeke na prvim stranicama. A sada, ništa - kaže Beson ekskluzivno za „Novosti“.

REALNOST

Gde je granica između istine i laži?
U kakvom to svetu danas živimo?
- Zapad se pribojava Afrikanaca, jer misli da će ih preplaviti, ne voli Arape, jer misli da izvoze terorizam, ne voli Srbe, sad ne voli Kineze, sve pod okriljem „borbe za ljudska prava“. Kina je na Tibetu već pedeset godina. Već dvadeset godina poslovni ljudi, umetnici, novinari, predsednici, ministri, izdavači, idu u Kinu. Ceo svet ide u Kinu! I sad sve odjednom treba da padne na leđa sportista, ljudi koji s tim nemaju nikakve veze, i koji naporno treniraju četiri godine. Amerikanci su prouzrokovali mnogo više mrtvih u Iraku, nego Kinezi na Tibetu!

Odakle tolika hipokrizija?
- U istoriji je uvek bilo hipokrizije. Uloga umetnika, intelektualca, pesnika, hroničara je da utvrde pravu realnost.

Šta je zadatak pisca? Da stvara svoj svet koji u isto vreme ostaje realističan?
- Kad si pisac, pišeš o svemu. O prošlosti, sadašnjosti, o mislima, osećajima, modi, džet-setu. Pisanje ne može da bude odvojeno od realnosti. U celom svetu postoje razrađeni klišei, koje razvijaju, zavisno od toga ko je na vlasti, buržoazija ili proletarijat. Ti klišei su lažni, nisu realnost. Uloga umetnika je, dakle, da razotkrije te klišee i pokaže pravu realnost. A realnost je uvek postojala, i danas, i pod komunizmom, i u monarhiji. Realnost je nepromenljiva.

Gde onda prestaje zadatak novinara, a počinje posao pisca?
- Prvi roman sam objavio nekako u isto vreme kad i prvi novinski članak, sa 17 godina. Oduvek sam voleo novinarstvo. Štampa je izuzetno važna. Ateista sam i pristalica materijalizma i meni su novine misa. Za mene postoje dve materijalističke mise: čitanje novina i bioskopska projekcija. Novine i bioskop predstavljaju svet. Razmišljaju o svetu, opisuju svet. Ono što je stvarno. Ono što je živo. Štampa je sveta. Novinarstvo nije sekundarna, već primarna umetnost. Zamislimo svet bez novina. Bilo bi to, jednostavno, strašno! Početak civilizacije je kad ljudi ujutro mogu da odaberu novine koje žele da pročitaju. I, moguće je da će kraj civilizacije biti onoga jutra kada na kiosku više ne bude bilo novina. A to može brzo da dođe.

STRPLJENJE

DANAS je sve manje filozofskih i artističkih pravaca. Ranije se, svake tri-četiri godine, javljao novi pokret?
- Treba sačekati. Naučne napretke uvek analiziramo prebrzo. Bolje je biti strpljiv da se vidi šta izumi razvijaju i šta mogu da isprovociraju. Ne znamo šta se tačno događa u umetnosti, literaturi, filozofiji u odnosu na dati trenutak. Saznaćemo tek kasnije. Uvek treba biti oprezan u analizama kulturoloških fenomena, jer treba ostaviti prostora vremenu da protekne. Možda se, na primer, danas događa nešto o čemu ni vi ni ja nemamo pojma, jer nije u fokusu medija. Ni u jednoj antologiji srednjovekovne literature nema Ritbefa. Ali danas je jedan od retkih kojeg se sećamo iz te epohe upravo Ritbef! Uvek je veoma teško analizirati evoluciju ideja, kultura i umetnosti svog vremena. Stalno se muče oni koji pokušavaju da naprave istoriju kontemporalne umetnosti. A dvadeset godina kasnije, ta antologija više nema smisla.

Da li ste, na kraju, više novinar, filozof ili pisac?
- Nisam filozof, nisam siguran čak ni da sam pisac! Ali, otkako sam počeo da pišem, pokušavam da pišem samo ono što mislim, na jasan i razumljiv način i prijatan za najveći broj čitalaca. I, nisam siguran da uspevam. Ali, pokušavam, i to ozbiljno. Zaista se trudim! I, ako nisam uspeo, nije moja greška. Dao sam sve od sebe. Čitavog života sam nastojao da stvari iznesem istinski, s efektom i upadljivo, da bih izazvao reakciju. Da ljudima, to što sam napisao, pomogne. Nikolaj Gogolj je govorio da umetnost treba da bude uteha. U potpunosti se slažem. Ono što pisac napiše, treba da pruži olakšanje. Literatura je lek. Ali, pravi lek! Nije kao droga. Tu je razlika između literature i neliterature. Literatura te leči, a neliteratura drogira. Treba, dakle, naći lek koji će ljudima ublažiti bol, a ne nešto na osnovu čega će oni taj bol zaboraviti. Treba ih lečiti, a ne drogirati.

BUDUĆNOST

ŠTA je literatura, a šta neliteratura?
- Literatura objašnjava, analizira, priča šta se zaista događa, a neliteratura objašnjava, analizira, priča ono što mislimo da se događa.

Kako vidite svet danas, u odnosu, na primer, na pre četrdeset godina?
- Mnogo je primera u istoriji kada je svet išao unazad. Uvek i u svim epohama bilo je tamnih perioda, kada nije bilo ni literature, ni umetnosti. Možda nas čekaju novi periodi varvarstva. Možda ćemo izgubiti moć kretanja. Ne znamo da li će kroz tri veka ljudi i dalje jesti pirinač, čitati i ići u bioskop.

Da li je svet danas, u odnosu na sredinu prošlog veka, opasniji, manje zanimljiv, skuplji?..
- Pa, možemo da smatramo da su se uslovi života poboljšali. Šteta je što ljudi žive sve duže! Postaju previše stari! Čovek ne treba da živi duže od 55, 60 godina. Ne zbog fizičkih, već moralnih razloga. Jer, ljudsko biće dostiže svoj maksimum između četrdesete i, najkasnije, pedesete godine života. Posle se ponavlja, ali lošije. I kad bih živeo do osamdesete, pisao bih pamflete protiv sebe kao starca!

Postoji li danas istinski slobodan kritički duh?
- Zašto da ne! Uvek je postojao. Stalno je bio na meti onih koji su se protiv njega borili, ali je uvek opstajao. Čak i u najtežim vremenima.

Kritikujete ga, ali ste izgleda zadovoljni svetom u kojem živite?
- Ne verujem da bih bio zadovoljniji 1960, 1940, 1890. ili 1850! Nisam zadovoljan, jer moja uloga nije da budem zadovoljan realnošću koju vidim, već, naprotiv, da stvorim novu, istinsku, u mojim knjigama, koja odgovara pravoj stvarnosti, da bih bio zadovoljan. Ali, ne mislim da je svet gori danas nego 1920. Zamislite tek četrdesete! Nikada u istoriji nije postojao „zlatni trenutak“ u kojem su svi bili slobodni, pametni, kritični... I, neće nikada ni postojati.

GANDI ZA PRIMER
MOGU li simpatije da se mešaju u pravdu, i ne vodi li to direktno u haos, kao danas na Kosovu?
- Izuzetno je nepravedno to što se događa. Ali, ako ćemo iskreno, Srbi nisu baš previše branili Kosovo! Izraelci to rade na užasan način, ali brane svoju zemlju. Srbi su odavno digli ruke od Kosova. Trebalo je imati pravu ekonomsku politiku, pomoći ljudima da se nastane, sprečiti ih da prodaju kuće, davati finansijsku pomoć da se rađaju deca. Nijedan Srbin danas ne želi da ide da se bori za Kosovo. Svi plaču nad Kosovom, ali niko ništa ne radi. Učesnici manifestacija u Beogradu nisu imali ništa drugo da urade, nego da siđu na Kosovo! Onako kao što je to Gandi uradio za Indiju. Znam šta predstavlja Kosovo za Srbe. To je izvor njihove egzistencije.

Ali, nije bilo akta, ni političkog, ni ekonomskog, ni administrativnog, da se odbrani Kosovo. Kosovo su preplavili Albanci, osvojili ga ekonomski, kulturno, pa ako hoćete i vojno. Uzeli su ga. Uspelo im je, jer smo bili slabiji. Isto kao kad je Francuska svojevremeno izgubila Alzas i Loren.

Ako se osvajanje isplati, kao što kažete, onda i Srbi na to imaju pravo u drugim regionima narodi drugih regiona u svetu?
- Istorija i geografija nisu stabilni. U svim regionima do kraja sveta biće naroda koji će ostvarivati nezavisnost. Možda Tibetanci, Korzikanci... Ko zna. Ni vi ni ja ne možemo da utvrdimo kako će se dalje razvijati odnosi u svetu.

IME LjUBAVI
VAŠ otac je Francuz belgijsko-ruskog porekla, majka vam je Hrvatica. Zašto onda volite Srbe?
- Mislite da ih zaista volim? (smeh) Volim ih zato što su ljubazan narod. Ne biram svoje ljubavi u odnosu na moje poreklo. Inače, voleo bih samo belgijske, ruske i hrvatske žene! A žena mi je Francuskinja.

Pre nekoliko godina, francuska literatura je bila počasni gost Sajma knjiga u Beogradu. Niste bili pozvani?
- Srbi imaju pravo da otkriju i druge pisce. Sada, kada su teški događaji prošli, Peter Handke, ja i nekolicina, retkih, drugih, vezani smo za loše uspomene Srba, neprijatne godine bombardovanja, ratova, embarga... Kada krene nabolje, prijatelje iz loših dana u principu ne volimo da srećemo, jer nas podsećaju na teška vremena. Srbi žele da zaborave ratove i probleme, pa samim tim i nas. I ja to potpuno razumem.

Da li vas zbog toga manje viđamo?
- Nipošto! Bio sam pre godinu dana u Srbiji. Sad nemam mnogo vremena, spremam obiman roman. U mojoj ljubavi prema Srbima ništa se nije promenilo.

OD BALKANA DO AFRIKE
S BALKANA, Patrik Beson se tematski preselio u Afriku.
- Već dve godine pišem roman o Kongu. Imam bar još pet godina posla! Tema romana je vezana za dramu koja se dogodila u Ruandi. Tutsi Kagamea su izvršili invaziju na deo Demokratske Republike Kongo, a s druge strane, određeni broj izbeglica Hutu utočište je našao u Kongo-Brazavilu. Pišem o njihovom susretu.

PISANJE
PATRIK Beson otkriva da ne voli previše kad ljudi čitaju ono što napiše, jer nalazi da je to indiskretno!
Zašto onda pišete?! Deluje kontradiktorno?
- Pišem iz zadovoljstva! Mislim, čak, da je čitati tuđe pisanje pomalo neuljudno! Postavimo stvari ovako: neko nešto napiše, a ti zaviriš u to i čitaš njegove intime. Jednom me dve starije dame presrele na ulici, pa kažu: „Dopalo nam se, čitale smo vaš članak...“ S kojim pravom? Pišemo, ali ljudi nisu baš obavezni da to pročitaju.