OVIH dana na sceni Madlenijanuma počinju probe predstave bez reči: "Oslikano injem" Miroslava Benke. Njegov trinaestočlani glumačko-plesni ansambl već tri meseca priprema predstavu u Staroj Pazovi, pa je rad u Beogradu tek finale dugo osmišljavanog projekta. Reč je o teatru pokreta i jednoj poetičnoj i potresnoj priči.
- Još od detinjstva nosim je u sebi, mada ne znam da li je istinita - objašnjava Benka, koji je uradio scenario, režiju i total-dizajn. - Seoski slikar, živopisac, nasred raskršća razapeo je štafelaj da bi naslikao crkvu tokom Drugog svetskog rata. Došli su fašisti, digli u vazduh i crkvu i grupu seljana u njoj, među njima i slikarevu veliku ljubav. Ubrzo su u selo prispeli oslobodici - boljševici, koji su ga, kada su videli da po sećanju slika isti motiv (s nagorelim anđelima na nebu), prebili gotovo na smrt. Kada se oporavio, najbliži su slikara smestili u invalidska kolica, a on je nastavio da slika crkvu sa još većim žarom!
Priča dalje kazuje da je jedne noći nesrećni živopisac imao viziju: došli su da ga posete davno zaboravljeni preci i njegova nastradala devojka, obrasla u trnje - s namerom da ga izbave iz muka, povedu sa sobom i sahrane za života...
- Predstavu radimo kao fizički teatar, bez reči. To je već uobičajen i prepoznatljiv umetnički izraz naše trupe "Hleba i igara", s kojim smo nastupali diljem Evrope, Srednjeg istoka i Afrike. Konačno, naše najveće dosadašnje priznanje je Gran pri za najbolju predstavu (po kojoj je i trupa dobila ime) Međunarodnog festivala u Teheranu pre dve godine, a pripala nam je za ovo ostvarenje i nagrada za najbolju scenografiju sličnog festiva u Kairu, prošle jeseni.
Uspeh predstave "Hleba i igara" motivisao je umetnike da i Art centru daju isto ime (sa sedištem u Staroj Pazovi), a osnovao ga je Benka s prijateljima, stvaraocima različitog profila: rediteljima, glumcima, slikarima, muzičarima...
- Oko ove ideje našlo se devet nacija, zapravo mi smo Evropa u malom! Tako se novom predstavom, na najbolji način, uklapamo u 2008. godinu, proglašenu u Evropi godinom interkulturnog dijaloga. Mi je obeležavamo pod sloganom "Lokalno - regionalno - univerzalno!".
Iako je Benka tokom karijere nastupao na mnogim festivalima i osvajao priznanja s klasičnim, verbalnim predstavama, sve više prepoznaje svoj rediteljski izraz u teatru pokreta.
- Ljudsko telo je kao stožer: osnovni glumčev "instrument", najsloženije sredstvo izražavanja koje u svakom trenutku, u svim pravcima apsorbuje i odašilje polifonu strukturu emocije. Telo je neuporedivo složenije od izgovorene reči. Mnogo mi je zanimljivija dramska situacija u kojoj dvoje mladih zagrljeni sede u parku, da bismo ubrzo potom shvatili da je devojci ukraden novčanik a mladić nestao bez traga! Priča je mnogo uzbudljivija ako se izrazi pokretom i emocijama, nego s bezbroj izgovorenih reči.
Kako reditelj kaže, i nova predstava ima jedan dramatičan siže. "Oslikana" je u puno nijansi i osećanja koja se daju mnogo snažnije izraziti pokretima nego rečima.
- Govorimo univerzalnim, svima bliskim i prijemčivim jezikom, i to na više nivoa: priče, značenja, filozofije. Na ovaj način sve je moguće dublje reći nego samim rečima...