Istrčala svoj maraton

SKORO šest decenija umetničkog rada i više od stotinu glavnih pozorišnih uloga, danas su iza gospođe Ksenije Jovanović. Možda izraženije nego u karijerama mnogih kolega, uloge su same birale nju: otmena pojava, suzdržan stil, ozbiljan i analitičan pristup svakom zadatku, nametali su specifičan repertoar koji je s ubedljivošću i uspehom nosila prethodnih decenija.
Ceo život Ksenije Jovanović odvijao se oko scene. Još od detinjstva, kći glumaca Irene i Branka Jovanovića, bila je pod svetlostima pozornice. Ipak, njena biografija u teatru počela je 1951. godine u Beogradskom dramskom, potom trajala na scenama Narodnog pozorišta, JDP, Zvezdara teatra. Član nacionalnog pozorišta postala je početkom šezdesetih i kao prvakinja kuće ostala mu odana ne samo do penzionisanja 1989. godine, već do današnjih dana. Gledamo je u četiri aktuelne predstave ("Hasanaginica", "Sudija", "Gospođa ministarka" i "Opasne veze"), konačno, njena kuća ju je i kandidovala za najuglednije priznanje koje je dobila ovih dana - "Dobričin prsten" za životno delo.
- Ja sam se pre nekoliko godina već počela da opraštam od "Dobričinog prstena". Svake godine, sve više i više, dolazila sam do uverenja da ga od nekih svojih kolega, predsednika žirija i strukovnog udruženja, neću nikad ni dobiti. I pregorela sam ga sa ogorčenjem i osećanjem nepravde. Bože moj, pa šta? Istrčala sam svoj maraton od trinaest godina čekanja i stigla do nešto pomućenog sjaja ove nagrade, jer su je dobijali i glumci koji su godinama, pa i decenijama apstinirali od glume, kao i glumci mlađih generacija od moje.

Konačno, stigla je u vaše ruke. Postali ste 23. laureat nagrade...
- Uverena sam da je ne bih dobila ni sada da novi predsednik SDUS-a Milan Gutović nije uneo reformu u izbor članova žirija. Za to mu dugujem iskrenu zahvalnost. Ovog puta u žiriju su se našli teatrolog, dramaturg, upravnik pozorišta, urednik dramskog programa i glumac, prošlogodišnji dobitnik nagrade. Većinu članova žirija ne poznajem, ali srećom, oni poznaju mene i moj rad. Nagradu sam dobila u jakoj konkurenciji, pre svih mislim na sjajne glumce Voju Brajovića i Predraga Ejdusa, nesumnjivo buduće laureate ovog priznanja. Oni su uvećali i značaj moje nagrade. Mislim da će i ubuduće biti važno da o "Dobričinom prstenu" ne odlučuju samo glumci nego i šira, a kompetentna javnost.

Nagrada je uvek i podsećanje na značaj onoga čije ime nosi?
- Dobricu nisam gledala na sceni, već je bio na zalasku života. Ali sam slušala njegov snimljen glas i impresionirala me je njegova lepota, izvanredna dikcija i romantični zanos.

Mladi obično kažu da je svako priznanje podstrek za dalji rad, s kakvim osećanjem se prima u vašoj dobi?
- Za mene nagrada ne može biti stimulacija, s obzirom na moje visoke godine. Ali zato daje jedan puni osećaj, da kažem, sreće što je moj životni put krunisan najvišim priznanjem.

Ova vest gotovo se poklopila s promenama na čelu Narodnog pozorišta?
- Mislim da najavljene, velike promene u organizaciji kuće predstavljaju novu, srećniju etapu života Narodnog pozorišta. Ljudi koji su imenovani u Upravni i Nadzorni odbor, ličnosti su od punog integriteta, poštovanja i dokazane kreativnosti.

Vi ste bili na čelu Upravog odbora u prethodnom sazivu. Da li ste mogli da utičete da neke stvari krenu napred?
- Apsolutno, ne. Pre svega, jer je kuća bila prezadužena i taj osećaj nemoći me je primorao da napustim mesto predsednika UO, još u martu prošle godine. Mislim da Narodnom pozorištu, na prvom mestu, nedostaju sredstva za vraćanje dugova koje je nasledila ova, sad već bivša uprava. Nedostaje i jedna, dobro osmišljena organizacija i racionalan broj radnih mesta u svim segmentima.

Nagrada za životno delo nameće i pitanje da li neku ulogu u bogatoj karijeri smatrate vašom životnom?
- Verujem da je moja Sara Bernar sadržala u sebi sve humorne i tragične elemente, koje tokom čitave karijere nisam imala prilike do maksimuma da iskoristim. Kad mislim na tu ulogu ne mogu a da ne mislim o Milošu Žutiću kao partneru i mudrom savetniku. Od onih neodigranih i neostvarenih, možda je to bila Rasinova Fedra...

PRIZNANjA

TOKOM karijere stizala su i mnoga značajna priznanja. Koja su vam najdraža?
- Na početku angažmana u Narodnom pozorištu, pripale su mi dve Sterijine nagrade: jedna publike, a druga "Večernjih novosti" za ulogu Klitemnestre u "Okamenjenom moru" Velimira Lukića. Dobitnik sam i ordena rada sa zlatnim vencem, ordena Svetog Save drugog reda, "Raše Plaovića", a ne zaboravljam ni nagradu "4. juli" za ulogu Jelene Ćetković... Imam i nekoliko priznanja nacionalnog teatra, među njima za Ledi Magbet. Ali, naročito sam ponosna na nagradu Jugoslovenskog dramskog pozorišta za ulogu žene, u predstavi "Tri visoke žene".

SOČNE ULOGE

POSLEDNjIH godina odigrali ste nekoliko uloga izvan vašeg suštinskog faha i lične prirode?
- Godine i iskustvo su mi donele i jedan prijatan osećaj oslobođenosti sa kojim danas mogu da se poigram. Takođe, nikad nisam bila u situaciji da mogu da biram svoje uloge i verovatno otuda u meni ima još neiskorišćene energije koju pokušavam sada, gde god je to moguće, da realizujem. Žao mi je što sam dva puta odbila ulogu Sare u Sterijinoj "Pokondirenoj tikvi", u režijama Egona Savina i Jagoša Markovića. Nisam u sebi prepoznala sokove kojima se takve uloge mogu obojiti, a nisam imala ni dovoljnu svest o tome da će mi ono što ne prepoznam u sebi, reditelj otkriti.