Kult mu­zi­ke i pre­da­ka

Sve­stra­na umet­ni­ca, pi­ja­ni­sta i kom­po­zi­tor Kse­ni­ja Ze­če­vić, autor mu­zi­ke za ne­bro­je­ne po­zo­ri­šne pred­sta­ve, fil­mo­ve i mul­ti­me­di­jal­ne pro­jek­te ko­ji su joj do­ne­li mno­štvo ugled­nih pri­zna­nja, že­na enorm­ne ene­r­gi­je ko­ja ni­je pra­vi­la raz­li­ku iz­me­đu ži­vo­ta, mu­zi­ke ko­ju stva­ra i jav­nih na­stu­pa, na­pu­sti­la je iz­ne­na­da ovaj svet sa sve­ga 50 go­di­na, osta­viv­ši za so­bom pre­bo­gat opus, ali i mno­ge neo­stva­re­ne pla­no­ve.
- Sa­mo ho­ću još ma­lo vre­me­na da za­vr­šim svoj ama­net na­ro­du - zna­la je da ka­že umet­ni­ca ko­ja je u 21. go­di­ni ste­kla di­plo­mu ma­gi­stra na od­se­ku za kla­vir, i di­plom­ca na od­se­ku za kom­po­zi­ci­ju FMU - Me­ni je ži­vot­na oba­ve­za da na­pi­šem ope­ru ko­ja će srp­ski na­rod od­ve­sti u svet i po­ka­za­ti ari­sto­kra­ti­ju srp­skog du­ha. Ne­mor­la­no je i ne­e­tič­ki oti­ći sa ovog sve­ta a da ne ostva­rim ba­let, re­kvi­jem, ope­ru, de­la ko­ja sam za­mi­sli­la i za­cr­ta­la.
Kse­ni­ji­na maj­ka po­re­klom je iz ita­li­jan­ske po­ro­di­ce Ger­ge­ta Bor­ge­zi ko­ja se ge­ne­ra­ci­ja­ma op­se­siv­no ba­vi­la mu­zi­kom, a po­što joj je otac po­re­klom Cr­no­go­rac, ume­la je sa sme­škom da kon­sta­tu­je da je sre­ćom od oca na­sle­di­la sa­mo jak glas, a od maj­ke mu­zi­kal­nost. De­da po maj­ci, ubi­jen u lo­go­ru Da­hau kao ita­li­jan­ski an­ti­fa­ši­sta, imao je obi­čaj da oku­pi de­cu te­ra­ju­ći ih da u če­ti­ri gla­sa pe­va­ju hor­ske de­o­ni­ce iz Ver­di­je­vih ope­ra. Kse­ni­ja je ka­sni­je se­be obič­no de­fi­ni­sa­la kao ne­kog ko je pro­ma­šio ce­lo sto­le­će, i ko pri­pa­da Ver­di­je­voj i Pu­či­ni­je­voj kul­tu­ri sa kra­ja 19. ve­ka, te da "ni­kad ni­je op­šti­la sa Tur­ci­ma", kao oni ko­ji su do­pu­sti­li pot­pu­ni upliv islam­skog me­lo­sa i ra­za­ra­nje kul­tur­nog ko­da srp­skog na­ro­da.
- Dok ne ostva­rim ap­so­lut­no pro­či­šće­nje u od­no­su na svo­je pret­ke, na one ko­ji su u ime ne­ke pre­div­ne ene­r­gi­je gu­bi­li ži­vo­te u ga­snim ko­mo­ra­ma, ja ne mo­gu da ži­vim. Tek ka­da to iš­či­stim, mo­gu da poč­nem da stva­ram za se­be - go­vo­ri­la je že­na ko­ja je ljud­sku vr­stu go­to­vo ra­si­stič­ki de­li­la na stva­ra­o­ce i re­pr­o­duk­tiv­ce, gnu­ša­ju­ći se ovih dru­gih i na­zi­va­ju­ći ih "stoč­nim fon­dom". Iako sve­sna da se ve­ći­na lju­di pla­ši da svoj ži­vot ži­vi in­ten­ziv­no i sa stra­šću, uspe­va­la je da do kra­ja ži­vi kao pot­pu­ni in­di­vi­du­a­lac, ne oba­zi­ru­ći se na oko­li­nu ko­ja ju je oba­ve­zno eti­ke­ti­ra­la kao u naj­ma­nju ru­ku "kon­tro­verz­nu" i do­sled­no ga­je­ći kult Di­na­re i tih kr­še­vi­tih kra­je­va ko­ji su sa­svim po­seb­nom ener­gi­jom na­pa­ja­li nje­nu ču­de­snu mu­zi­ku.